Svaki prosečan pripadnik srpskoga naroda, makar i ne bio religiozan, ima ispravnu predstavu o tome kakvo ponašanje i način života odgovara pravom Božijem sluzi. Od svakog svog sveštenika i arhijereja, Srbin očekuje pobožan, bogobojazan, skroman i pošten život bez ikakvih skandala i nepoštenja. To je uostalom ono što se očekuje i na osnovu Svetog pisma. Apostol Jovan o tome govori ovako:

"Ko govori da u njemu (tj. Hristu, prim. I. S.) stoji, dužan je i sam da živi onako kako je on živeo."[1]

"Niko, ko je od Boga rođen, ne čini greha, jer njegovo seme ostaje u njemu; i ne može da greši, jer je od Boga rođen."[2]

"Znamo da niko, ko je od Boga rođen, ne greši, nego od Boga rođeni čuva samoga sebe, i nečastivi ga se ne dotiče."[3]

Međutim, naš narod se do sada, nažalost, uverio da jedan (dakako manji) deo sveštenstva i monaštva Pravoslavne crkve u Srbiji ne ispunjava ni osnovna moralna očekivanja koja proizilaze iz novozavetnih apostolskih spisa. Svi smo se, dakle, uverili u istinitost reči koje su o ovakvim ljudima izrekli Hristos i apostoli:

"Po plodovima njihovim poznaćete ih. Zar se grožđe bere sa trnja ili smokve sa čkalja? Tako svako dobro drvo rađa dobre plodove, a rđavo drvo donosi rđave plodove. Ne može dobro drvo doneti rđave plodove, niti rđavo drvo doneti dobre plodove. Svako drvo, koje ne rađa dobra roda, odseca se i u vatru baca. Dakle po plodovima njihovim poznaćete ih."[4]

Gospodnja pouka potvrđuje duhovnu istinu o tome da lažna nauka i pogrešno verovanje povlače za sobom (zbog neprisustva Svetog Duha u životu pojedinca) i ponašanje koje nije u skladu sa Božijom voljom. Ukoliko osoba ne poseduje istinito ispovedanje vere, u koje svakog čitaoca Svetog pisma želi da uveri Duh Sveti, to je znak da osoba, iako religiozna, ipak nije pravi hrišćanski vernik – barem ne onakav kakvim ga opisuje Božija Reč. Biblija nas upozorava na to da, ukoliko kod duhovnih učitelja bilo koje veroispovedne zajednice (u našem slučaju Pravoslavne crkve[5]) primetimo nehrišćanski način života, to zapravo znači da ni oni sami nisu hrišćani. Ukoliko još, pored toga, utvrdimo na temelju Svetog pisma da njihov verski sistem ne ispoveda apostolsku nauku, to je jasan znak da se radi o pseudohrišćanskoj organizaciji a ne Hristovoj Crkvi, makar koliko i mi sami za nju bili vezani.

U daljem razmatranju ove teme u okviru poglavlja u kome se nalazimo, zaključićemo da se situacija po pitanju načina življenja jednog dela pravoslavnog sveštenstva nije promenila već više od hiljadu godina. Naime, u to vreme, pokret bogumila je imao uspeha u svom propovedanju i zadobijanju vernika između ostalog i zbog toga što su pravoslavni sveštenici iskazivali izuzetno visok nivo neduhovnosti i nemorala. Bogumili su osuđivali ovakvo ponašanje zvaničnog sveštenstva, a ispravnost njihove kritike je priznao i čuveni Kozma Prezviter, koji je inače bio njihov vatreni protivnik. Istoričar Vladimir Ćorović opisuje duhovnost onovremenog sveštenstva citirajući samoga Kozmu:

Da je ta socijalna kritika imala svoje opravdanosti vidi se iz reči koje govori sam Kozma: sveštenici stranstvuju po tuđim zemljama, pa i u rođenoj; ne brinu se o pastvi nego samo o sebi i svojima; učestvuju u metežima, ili pijanče "budući sluge utrobi, a ne bogu" ili se zanose pohotom;  ili se bave trgovačkim poslovima; kad odu u manastire ne mogu da podnesu askezu i disciplinu, pa se vraćaju starom životu "kao psi na svoje bljuvotine."[6]

Da li se i koliko situacija na ovom polju promenila u odnosu na onu od pre deset vekova, možemo da zaključimo na osnovu ličnog iskustva, kao i na temelju daljih informacija navedenih u ovom poglavlju, a koje gotovo isključivo dolaze od strane pravoslavnih autora, bez obzira da li se radi o crkvenim licima ili novinarima.

                    - Kakav narod – takva mu i crkva -

"Kakav nam je narod, takav nam je i pop i kaluđer i vladika, jer su oni ljudi iz naroda. Od jareta ne možete napraviti jagnje! Zato, zbog loših popova, kaluđera i vladika, nemojte misliti da naša crkva ne valja. Ne sme tako da se rezonuje, jer onda ni ona sama ne bi bila institucija, ne bi imala svoje propise, ni zakone, ne bi imala opravdanje da postoji."[7]

Ova izjava, izrečena od strane arhimandrita Jovana Radosavljevića u vreme jedne od većih afera koje su uzdrmale Srpsku pravoslavnu crkvu a u vezi krivične prijave koja je, zbog primoravanja na protivprirodni (homoseksualni) blud nekolicine maloletnih dečaka, pokrenuta protiv episkopa vranjskog Pahomija (Gačića), daje nam na znanje nekoliko stvari. Naime, otac Jovan podrazumeva da pravoslavno sveštenstvo u Srbiji jeste takvo kakvo je iz razloga što potiče iz naroda koji poseduje slične osobine. Naravno, u ovom konkretnom slučaju, reč je o veoma skandaloznom i iznad svega nepriličnom ponašanju jednog od arhijereja SPC. Iz arhimandritove izjave se, dakle, može zaključiti da je i srpski narod većim delom nemoralan, jer je iz svojih redova iznedrio ovakvog vladiku. No, nažalost, ovaj primer nije i jedini koji bi mogli da povežemo sa verskim službenicima "jedine, svete, saborne i apostolske" crkve u Srbiji. Dnevna i periodična štampa u našoj zemlji je od početka devedesetih godina prošlog veka objavila na stotine, uglavnom šturih i od strane naroda neprimećenih, članaka o različitim asocijalnim i nezakonitim delatnostima u kojima je aktivno učestvovalo i srpsko sveštenstvo i monaštvo.

Tokom  2001. godine, novosadski "Građanski list" je u više navrata izveštavao o optužnici podignutoj protiv arhimandrita manastira Hopovo na Fruškoj Gori, Ilariona (Mišića). On je, kao i vladika Pahomije optužen za protivprirodni blud nad maloletnim dečacima (između četiri i petnaest godina starosti). Jedan bivši iskušenik manastira Petkovica je tom prilikom izjavio da je pomenuti starešina hopovskog manastira poznati homoseksualac i alkoholičar, te da je to poznato godinama unazad.[8] Tokom istrage oko njegovog "sablažnjivog" ponašanja, arhimandrit je javno proklinjao decu koja su ga optužila i govorio da je bilo bolje da je skočio sa petog sprata i počinio samoubistvo.[9] Evo kako je o ovom događaju, nakon izricanja presude o zatvorskoj kazni u trajanju od godinu dana od strane Opštinskog suda u Novom Sadu (u decembru 2006. god.), o istorijatu slučaja izvestio novinar lista "Pres":

"Monah Ilarion je 2001. priveden istražnom sudiji u Novom Sadu zbog optužbi za pedofiliju. U optužnom predlogu izrečena je sumnja da je on "u nameri da zadovolji svoje polne prohteve iskoristio lakomislenost maloletnih dečaka" i potkupljujući ih, naveo ih na bludne radnje. U optužnom predlogu su imena deset dečaka od 7 do 11 godina koji su bili Ilarionove žrtve u Dvorskoj bašti u Sremskim Karlovcima. Posle izlaska iz pritvora 2001. Mišić je napustio Hopovo i sa sobom "poneo" i veći deo manastirske imovine uključujući i dva zvona?! Prema navodima medija, on je potom bio u manastiru Mileševa, a zatim su organi gonjenja "izgubili" njegov trag, da bi ga pronašli u manastiru Svete Trojice pored Pljevalja u Crnoj Gori. Nakon toga, vladika slavonski Sava privremeno je postavio Ilariona da se brine o manastiru Orahovica na Papuku u Hrvatskoj, odakle su ga proterale hrvatske vlasti, pošto je dvoje orahovačkih đaka prijavilo monaha da je masturbirao kod osnovne škole!!! Vladika Sava pedofila je razrešio dužnosti čim je doznao za ovaj incident."[10]

Sa nepreglednog spiska ovakvih i sličnih dešavanja, sa kojima je srpski narod upoznat i na lokalnom nivou – po gradovima i selima, a što se tiče neprimerenog i nehrišćanskog ponašanja sveštenika SPC, možemo da izdvojimo još i bludne[11], kriminalne[12] i ostale[13] radnje o kojima su izveštavale novine.

No, da neprimerena ponašanja crkvenih lica, koja bi trebala da služe kao primer pobožnosti ostalom narodu, nisu novijeg datuma, već da su bila prisutna i vekovima unazad, dokazuju nam i sledeća dva primera o kojima nam svedoči Dositej Obradović. Prvi primer se odnosi na iskustvo koje je stekao u maločas pomenutom manastiru Hopovo, za vreme svoga iskušeništva i monaštva. Navodeći reči igumana Teodora Milutinovića, Dositej nam saopštava oko čega se "vrteo" svakodnevni život monaha:

"Naš sav život prolazi u staranju i u govorenju za kazane rakijske, za kace, burad i obruče, naša je sva nauka u tome da poznamo koliko je kom vinu i šljivovici godina."[14]

Po rečima samoga igumana, on i mnogobrojna bratija[15] provodili su vreme u pravljenju i ispijanju vina i rakije a ne u duhovnom prosvećivanju naroda i dovođenju ljudi k Spasitelju. No, budući razuman, iguman je mladog Dositeja odgovarao od ideje i želje za monaškim životom, znajući da je takav život zaludno traćenje života datog od Boga. Iz tog razloga, savetovao ga je:

"Koliko sam ja prost i neučen, meni je milije viditi učenog mladoga Rajiča, nego četiri vseljenska patrijarha koji bi bili bez nauke kao ja. (...) Veruj mi, moj sinko, kad god čujem mladoga Rajiča[16] da besedi, uzdišem za mojom mladošću, i da imam kakvu vlast, sve bih ove naše manastire u škole i u učilišta preobratio. Zato poslušaj ti moj poslednji savjet: izvadi iz glave to tvoje svetinjčenje, - ja ti zadajem moju srpsku veru da iz toga neće ništa biti – traži nauku i gladujući i žedneći i nagotujući. Ja ti više želim da u jednom malom seocu budeš male dece učitelj, nego u Hopovu iguman ili arhimandrit. I ako me poslušaš, kako znam da ćeš, blagoslivljaćeš me kad u grobu budem."[17]

Na kraju krajeva, u svojim poznijim godinama života, Dositej je u svojim pisanim delima izrazio veliku zahvalnost za savet kojeg je od mudrog igumana dobio.

Drugi događaj u kojem je Dositej učestvovao, a koji svedoči o ponašanju pravoslavnih crkvenih velikodostojnika koji nisu u skladu sa evanđelskom verom, nalazimo u delu Milke Stanković, "Prometej sa Balkana". Evo kako je ovaj događaj opisala pomenuta autorka:

"Pre nego što se javio u književnosti i pre no što je postao čuven i hvaljen, Dositije je proveo u Beču vreme od sedam godina života. Za to mu se doba desio ovaj slučaj.

Saznao je bio Dositije da je u Beč došao iz Karlovca starešina srpske crkve, mitropolit Jovan Đorđević, pa je naumio da ode i da se, verovatno po nekom poslu, javi starešini svoje narodne crkve. Mitropolit je Đorđević bio vrlo nezgodan čovek, mrzeo je školovane ljude, bio je grub i upravo nevaspitan. On je i smirenoga Jovana Rajića mučio kao pravi Juda. Najzad je pomerio pameću i preminuo je ni od koga nimalo neožaljen. Za pakost se desilo da mu je Dositije otišao upravo pred podne, kad je mitropolit taman vezivao portiklu da sedne za sto na kome se pušila masna riblja čorba. Taman je Dositije počeo mitropolitu učtivo da se prikazuje ko je i šta je, a mitropolit zgrabi čorbaluk i, strašno psujući, baci sve na Dositija, koji se srećno skloni nepovređen pa, videći s kim ima posla, brzo se dokopa stepenica. Posle je Dositije govorio: - "Savjetujem svakoga da ne ide pred ručak u pohode ljudima koji samo za ručak i žive!"[18]

o što bih na ovom mestu želeo da dodam jeste da je tokom pisanja ovoga poglavlja, iz štampe izašla jedna veoma zanimljiva knjiga pod naslovom "Judin poljubac", a čiji je izdavač pravoslavno monaško bratstvo svetovaznesenjskog manastira Esfigmen sa Svete Gore. Pomenuta knjiga, napisana od strane tzv. zilota – starokalendaraca, čije se delovanje ispoljava kroz veoma strogo i precizno držanje svih pravoslavnih svetootačkih učenja nasuprot modernizmu i ekumenizmu kojima su sklone današnje Pravoslavne crkve, sadrži neprocenjivo vredne informacije o raznim antihrišćanstvima u kojima su živeli ili još uvek žive neki pravoslavni sveštenici i episkopi (kao i patrijarsi) tokom XX kao i na početku XXI stoleća. Podnaslov knjige glasi: "Apostasija (tj. otpadnuće; prim. I. S.) Srpske pravoslavne crkve", te je čitav tekst, na gotovo 350 strana, usmeren ka razobličavanju nekanonskog i antipravoslavnog (protiv učenja svetih otaca) delovanja današnjih episkopa i patrijaraha pravoslavnih crkava, sa posebnim naglaskom na Srpsku pravoslavnu crkvu. Kao što ćemo se uveriti, ovi svetogorski pravoslavni revnitelji (iako polaze sa posve različitih osnova) slažu se sa stavovima koje zastupaju i evanđeoski vernici u Srbiji, kada veći deo sveštenstva i monaštva SPC u našoj zemlji proglašavaju lažnim učiteljima i "vukovima u ovčijim kožama", koji narod vode ka večnoj pogibli. Iako će se neupućenom srpskom pravoslavnom čitaocu učiniti posve neverovatnim ono o čemu su pisali svetogorski monasi, a što ću nadalje u ovom poglavlju ukratko izneti, ipak je više nego uputno da naredni iskazi budu pročitani sa velikom pažnjom.

U ovoj vrlo zanimljivoj knjizi najpre se posvećuje prostor od naroda sakrivenoj činjenici da su u prošlosti ali i do danas mnogi pravoslavni episkopi i patrijarsi pripadali masoneriji, tj. masonskim ložama, iako se sasvim pouzdano može da utvrdi da masonerija i hrišćanstvo nemaju ničeg zajedničkog[19]:

"Na žalost, ne samo da su se dali zaboravu, već su se nesrećni episkopi srpski udružili sa samim neprijateljima Hristovim i to onim najvećim i najmrskijim, onima koji predadoše i razapeše Samog Gospoda – masonima. Mnogo se u Srbskoj štampi pisalo i na TV – medijima govorilo, da na našu nesreću i među masonima ima i samih episkopa SPC koji se u tim satanističkim organizacijama čak visoko kotiraju."[20]

"Drugi interesantni događaj koji nam je već mnogo ozbiljnije ukazao na činjenicu o masonstvu u SPC jeste osvećenje prostorija "Rotari kluba" u Šapcu, od strane vladike šabačko – valjevskog Lavrentija i njegovo počasno članstvo u istom. Vladika Lavrentije nije propustio da se na svečanoj manifestaciji povodom tog "osvećenja", čak uslika i uznese prigodnu besedu, dajući tako skupu posebnu "draž".

Vrhunac se ipak dogodio skoro, tačnije od 20-25. maja 2004. g. u Čikagu. Naime radi se tajnom skupu masona iz reda "Templara" kome je prisustvovao i aktivno učestvovao u inicijacijama i episkop SPC Hristofor kanadsko – američki. U članku pod nazivom "VLADARI IZ SENKE UJEDINjUJU SVE HRIŠĆANE SVETA", objavljene su i fotografije na kojima se vidi jasno učešće u obredima i samog srbskog episkopa. Iako su, dakle, prethodni događaji vezani za masoneriju, potresli narod Srbije i bili krajnje frapantni, ovaj događaj episkopa – masona SPC Hristofora kanadsko – američkog prevazilazi zasigurno sve okvire zdravog razuma."[21]

No, da masonerija nije duboko uvukla svoje prste samo u Srpsku pravoslavnu crkvu, već da je to slučaj i sa mnogim drugima, pa i sa Vaseljenskom patrijaršijom u Carigradu (Istambulu), kazuju nam i sledeći navodi. O masonskom posvećenju vaseljenskog patrijarha Meletija Metaksakisa početkom XX veka, za koga se veli da je "začetnik pada vaseljenskog pravoslavlja i oruđe u rukama masonerije", u ovom delu se navode reči Vladimira Mosa:

"Trebalo bi da se doda da je Metaksakis postao mason početkom 1909. godine. U zvaničnom biltenu velike masonske lože Grčke 1967. godine objavljeno je pohvalno slovo masonu Meletiju u kome se kaže: "Kada je prvi put došao u Istambul (1906) on je uspostavio poznanstvo sa masonima... Ti ljudi... su mu u vreme njegove druge posete Istambulu (1908) predložili da i sam postane mason... On je pitao svoje kolege, u koje je imao poverenja, da mu pruže neke informacije o masoneriji, kako bi mogao da donese odluku... I krene za primerom tolikih engleskih i drugih stranih episkopa, da sazna i da sam bude posvećen u tajne koje skriva masonerija. Stupio je u kontakt sa ložom "Harmonija" br. 44 u Istambulu... i tako je Meletije primio masonsko posvećenje početkom 1909 godine. Malo je onih koji su poput brata Meletija masonstvo u toj meri učinili svrhom svoga života, svih svojih dana. Prema masonskom časopisu Pythagoras – Gnomon, Meletije je stupio u ložu "Harmonija" u Konstantinopolju 15. marta 1910, da bi kasnije dostigao najviši (trideset treći) stepen (Monk Paul, op. cit., pp. 49-59)".

Meletije Metaksakis je najpre u novembru 1918. g. intronizovan za Atinskog arhiepiskopa, ali je tri godine kasnije svrgnut zbog niza nekanonskih postupaka i stvaranja raskola. Interesantno je da je Sinod Grčke Pravoslavne Crkve tada (29. dec. 1921. g.) zapretio da će svrgnuti svakog ko bude sledio Metaksakisa. No zahvaljujući političkoj moći masonerije Metaksakis je samo mesec dana kasnije, dakle u januaru 1922. g. postao Carigradski patrijarh. Time je masonerija uspostavila vlast nad prvom patrijaršijom u Pravoslavlju, što joj je pružilo mogućnost da do dana današnjeg vrši veliki uticaj na pomesne Pravoslavne Crkve u cilju prihvatanja jeretičkog kursa."[22]

U sledećem poglavlju, koje nosi naslov "Komunizam i Srpska Pravoslavna Crkva" detaljno su opisani događaji koji su se odigrali nakon Drugog svetskog rata i smrti "poslednjeg zakonitog patrijarha" SPC, Gavrila Dožića 1950. godine. Evo šta se o izboru naslednika patrijarha Gavrila, novoizabranog patrijarha Vikentija Prodanova (1950-1958) kaže između ostalog u ovoj knjizi:

"Smrt Gavrila Dožića kao poslednjeg zakonitog patrijarha 1950. god. omogućila je komunistima da počnu sa ubacivanjem sopstvenih kandidata u jerarhiju SPCrkve. O ovome slobodni Srbi u egzilu su pisali: "...Patrijarh Gavrilo je umro 1950. Posle njegove smrti, Sveti Sinod Srpske Pravoslavne Crkve hteo je da za novog patrijarha izabere jaku ličnost, Mitropolita skopskog Josifa (Cvijovića). Da bi to sprečio, režim je naredio njegovo hapšenje. Time je jasno pokazano da novi patrijarh treba da bude iz redova "kooperativnih", pa je nametnut izbor popustljive ličnosti, episkopa Vikentija (Prodanova), koji je postao poslušno oruđe komunističke propagande."[23]

"Ne postoji sveštenik širom Jugoslavije koji ne zna, da je Vikentije Prodanov izabran za Srpskog Patrijarha (30. 6. 1950.) kao kandidat komunističkog režima, a uz teror komunističke policije. Izbori nisu održani prvoga dana zasedanja Izbornog sabora (10. juna 1950. g.), jer režim nije uspeo da slomi Sv. Arh. Sabor, da u trojni predlog uđe i tadanji episkop Vikentije Prodanov, protiv čije je kandidature vodio oštru opoziciju blaženopočivši mitropolit Josif. Želja je bila episkopa Srpske crkve, da za Patrijarha bude izabran mitropolit dr Nektarije Krulj. (...) Vikentije Prodanov pod terorom režima i uz direktno mešanje UDB-e u izbore biva izabran, sa sledećim izbornim rezultatom: episkop Vikentije 33, mitropolit Arsenije 25 a mitropolit Damaskin 2 glasa."[24]

Iako čitaocu možda izgleda da su zapravo komunisti jedini krivci zbog izbora neprikladnog čoveka za patrijarha SPC, svetogorski monasi smatraju da najveću krivicu snose sami episkopi i mitropoliti, članovi Arhijerejskog sabora, koji su, umesto po ugledu na predratne patrijarhe i episkope ruske i srpske crkve koji su se zdušno borili protiv komunista, popustili pred njihovim pritiscima i tako postali saveznici "satane" koji je na čelu nosio crvenu petokraku.[25] Umesto da su se, po mišljenju svetogoraca, komunistima jednodušno suprotstavili pa makar i stradali – poput prvih hrišćana koji su bili gonjeni od strane paganske rimske imperije, srpsko sveštenstvo i monaštvo je u velikoj meri izabralo da bude "kooperativno".

Posle smrti patrijarha Vikentija Prodanova, koji, iako izabran po volji komunista, nije baš u svemu ispunio njihova očekivanja, 1958. godine je usledio izbor za novog patrijarha. Ovoga puta komunisti nisu želeli neko "polovično rešenje" kakvo se ispostavilo da je bio Vikentije, već su želeli da na čelu SPC imaju čoveka koji će sa njima u potpunosti da sarađuje.[26] Najbolji izbor za komuniste je bio tadašnji episkop žički German, koji prema mišljenju episkopa Vasilija Kostića, kojeg je ovaj izneo uoči samog glasanja Sv. Arh. Saboru, nije imao ni kanonskog ni ustavnog prava da bude izabran za patrijarha. Ko je ustvari bio German? Evo kakve podatke o bivšem patrijarhu, koji je četiri decenije proveo na kormilu SPC, iznose monasi sa Svete Gore:

"A sad nekoliko detalja koji govore o moralnim (ne)podobnostima i (ne)kvalitetima Srpskog "patrijarha" Germana.

Kao paroh Novog Sela, Lipove i Rsavca, koje je opsluživao, sa sedištem u Vrnjcima, zloupotrebio je poverenje koje mu je dato kao svešteniku i prigrabio sav prikupljen novac za podizanje kapele na Novoselskom groblju. Zbog toga je bio gonjen, ali zahvaljujući uticaju sa strane, cela je stvar zataškana. Međutim, kao drugi sveštenik Vrnjačke Banje, on je otišao dalje. Oteo je Ljubomiru Stojiću, na prevaran način, vilu "Mostar", veliko imanje koje je još u doba predratne Jugoslavije cenjeno na desetak miliona dinara. (...) I građani Vrnjačke Banje i ljudi iz okolnih sela, čiji je bio paroh, tek su tada u celini sagledali pravi satanski lik tog slatkorečivog popića, koji se do tada jedva primećivao u svojoj izveštačenoj skromnosti. (...) Kao referent patrijaršije i rukovalac svih pošiljki u materijalu, koje su slate iz Amerike radi pomoći porodicama izginulih sveštenika, činio je takve zloupotrebe, da se jedno vreme u krugu svešteničkih porodica samo o tome govorilo. Sem toga zbog njegovih neuračunljivih nasrtaja, skoro ni jedna mlada žena nije više smela da ode za pomoć u patrijaršiju. Njegova poročnost išla je dotle, da je kao vladika bio poznat po tome, što je različite žene, koje je držao da mu "vode kuću", po odsluženom roku, udavao za izvesne sveštenike, koje je posle uzimao kod sebe u eparhiju ili im davao unosne parohije, koje su oni želeli. To je bila kao neka vrsta otpremnine tome zloupotrebljenom ženskom svetu. Kao što vidite, pravi Raspućin u mantiji, kome je bilo dozvoljeno sve."[27]

Kao što vidimo, najpre prota a zatim i episkop a na kraju i patrijarh German (svetovno ime Hranislav Đorić) uopšte nije imao nikakvih hrišćanskih moralnih podobnosti da bude postavljen na najvažnije mesto u SPC. I ne samo to. Iako je istina da su komunisti presudno uticali na njegov izbor za patrijarha (što može da bude jedina "olakšavajuća" okolnost po SPC) ipak, gospodina Hranislava Đorića komunisti nisu rukopoložili ni za sveštenika a ni za episkopa (najpre za moravičkog vikarnog episkopa 1951. god, potom za episkopa budimskog 1952, a 1956. za episkopa žičkog)! To znači da je srpska crkva svakako znala kakvog poročnog čoveka (prevaranta, lopova i preljubnika) postavlja da pastvuje nad malobrojnim preostalim stadom. Uostalom, sličnog morala su bili još neki koji su glasali za ovakvog patrijarha. Evo šta se o ovim duhovnicima iz redova SPC kaže dalje u knjizi "Judin poljubac":

"Nisu izostala nikakva sredstva ucene i zastrašivanja samo da German Đorić bude izabran za Srpskog Patrijarha. Iznosim za neupućene samo dva primera ucene na dvojicu članova Izbornog sabora (a kojima to ne može škoditi): Igumanu Platonu Milojeviću, u to vreme starešini manastira Studenice. Došli su Miloš Minić i Miljko Negovanović i saopštili mu, da će ga uhapsiti zbog vršenja javnog sablažnjivog nemorala i pronevere novca prilikom prodaje manastirske šume, u koliko ne glasa za Germana. Sve njegove slabosti (držanje priležnica u manastiru, nekoliko vanbračne dece itd.) imala je UDB-a u rukama. (...) Slično se dogodilo i sa starešnim (tj. starešinom; prim. I. S.) manastira Visoki Dečani, igumanom Makarijem, koji je zbog nekih krivica bio zatvoren. Uoči izbora Patrijarha Germana UDB-a mu je saopštila da će ga pustiti na slobodu ako glasa za Germana, na šta je on pristao i bio pušten."[28]

Pre nego što pređemo na vreme sadašnje, i trenutnu skandaloznu situaciju u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, gledajući je očima monaha sa Svete Gore (sledeći onu Njegoševu izreku: "Ko na brdu ak' i malo stoji, više vidi no onaj pod brdom") kao i nekih monaha i sveštenika iz Srbije, navešću još jedan tekst koji će nam još više staviti do znanja kakvim se sve ljudima prostodušan srpski pravoslavni vernik u to vreme morao klanjati i ljubiti im skute i rukave, misleći da će steći Bog zna koliki blagoslov. Ponovo se, dakle, radi o izboru nemoralnih ljudi za episkope, koji su potom, prema pravoslavnom učenju, imali vlast da vršenjem svetih tajni otvaraju vrata u carstvo nebesko pred običnim svetom:

"Treba ovde još izneti poražavajućih primera koji svedoče u kakvo se dobrovoljno ropstvo predala SPC posle smrti patrijarha Gavrila, a to ćemo ilustrovati iznošenjem još ponekih slučaja nameštenih izbora arhijereja. Tako na primer, na izbornom saboru 1963. god. za episkope izabrani su neviđeni mediokriteti i probisveti. Za srednje-zapadno američkog episkopa – Firmilijan Ocokoljić. Za istočno – američko – kanadskog episkopa izabran je Stefan Lastavica a za zapadno-američkog episkopa – Grigorije Udicki. Kazaćemo o svakom ponešto.

"Firmilijan (Stanko) Ocokoljić, je pre rata bio veroučitelj – suplent u Beogradu. 1938-1939 bio je optužen u brakorazvodnom postupku za preljubu koju je počinio sa Jelenom Anđelković, tadanjom ženom činovnika Narodne Banke, Aleksandra Anđelkovića. Protiv Ocokoljića je vođen postupak najpre pred Crkvenim sudom Mitropolije beogradsko-karlovačke, a zatim pred Velikim duhovnim sudom. Od te sramote spasio ga je mitropolit skopski Josif, zamonašivši ga u manastiru Osogovo gde je dobio ime Firmilijan. 1940. godine biva postavljen za paroha u Nju Jorku (dakle, još za vreme stare Jugoslavije kojom nisu upravljali komunisti; prim. I. S.). Dok je bio sekretar Amerikansko-kanadske eparhije proneverio je novac u većoj vrednosti."[29]

"Stefan Lastavica. Nekoliko godina posle rata postavljen od UDB-e za paroha u Trstu, sa zadatkom da špijunira i cinkari četničke emigrante koji su se nalazili u Italiji. Neprekidno podnosio raporte komunistima u Jugoslovenskom konzulatu u Trstu. (...) Tako je izabran za episkopa glumac u mantiji, bez trunke pobožnosti, koga su laici u Trstu morali upozoravati i ukoravati da nosi mantiju i da se ne oblači kako ne dolikuje sveštenom licu."[30]

"Grigorije Udicki, položio profesorski ispit 1938. god. i obavljao dužnost profesora Bogoslovije do 1941. Za vreme madžarske (tj. mađarske; prim. I. S.) okupacije Banata ispoljio necrkveno držanje."[31]

Primera poput ovih do sada navedenih ima i odviše u pomenutoj knjizi svetogorskih monaha. Međutim, da ne bi neki pripadnik srpskog naroda, koji se i posle svih do sada pročitanih poglavlja knjige koju upravo drži u rukama nije osvestio, pomislio da su problemi u okviru SPC postojali samo za vreme vladavine komunista, svedoče i sledeći događaji.

Tako na primer, u pomenutom izdanju knjige iza koje stoji manastir Esfigmen, navode se i citati iz literature čiji su pisci pojedini sveštenici, monasi i episkopi SPC, a koja je izašla iz štampe tokom proteklih nekoliko godina, zaključno sa godinom 2004-tom. U knjizi pod naslovom "SPC na raspeću između Istoka i Zapada", njen autor, sveštenik u penziji, protojerej Žarko Gavrilović (poznat i po tome što je početkom '90-tih godina prošlog veka u Srbiji bio predsednik "Srpske svetosavske stranke"), iznosi svoje lično uverenje da je izbor episkopa raško-prizrenskog Pavla na mesto patrijarha SPC, nakon oduzimanja tog dostojanstva teško obolelom patrijarhu Germanu 1990. godine, zapravo namešten od strane episkopa bačkog Irineja Bulovića i ljudi iz Državne Bezbednosti (DB-a) Srbije. To svoje uverenje Gavrilović temelji na činjenici da nije u potpunosti ispoštovan protokol koji tačno propisuje način izbora novog patrijarha. Evo šta nam o "bezakonim postupcima", kako ga je nazvao, "famoznog i doživotnog šefa Crkve, sive eminencije srpskog patrijarha", episkopa Irineja Bulovića, piše u svom delu Gavrilović:

"Patrijarha koga je zajedno sa Draganom Hadži Antićem (DB-ovac) i drugim izabrao nameštanjem ceduljica, koje je otvarao pokojni Antonije Đurđević. On pokojni Antonije Đurđević mi je lično pred jednim sveštenikom i monahom ispričao kako je izabrao jednu ceduljicu na kojoj je pisalo ime sadašnjeg patrijarha. Upitao sam ga: Šta je bilo sa ostalim dvema ceduljicama jeste li ih otvorili? – Ne, nismo, odgovorio je o. Antonije. Pa gde su one otišle? priupitao sam ga. Odneo ih je episkop Irinej u Novi Sad – odgovorio mi je pokojni čestiti monah Antonije."[32]

Sa druge strane i Ratibor M. Đurđević, poznati pisac dela protiv komunizma i masonerije (kao i jevrejskog naroda – u skladu sa vekovnom tradicijom pravoslavnih svetih otaca - antisemita), osnivač pravoslavne izdavačke kuće "Ihtus – hrišćanska knjiga", ima mnogo što šta da kaže na račun srpskog patrijarha. U svojoj knjizi pod naslovom: "Hrišćani kukavice, ogluveli, ispranih mozgova – Šta biva kada je Nj. Sv. Patrijarh Pavle Levičar?", dr Đurđević, koji je inače po struci psiholog, dao je svoje mišljenje o ličnosti patrijarha Pavla kao i njegovom duhovnom uticaju na srpski narod. Tako, Đurđević između ostalog zamera patrijarhu što nije iz SPC najurio sve agente UDB-e i DB-a (misli se na episkope i sveštenike), a na njihova mesta postavio antikomuniste. Đurđević u svome delu navodi i reči bivšeg episkopa Zapadnoevropskog, Damaskina, koji o patrijarhu Pavlu ima sledeća saznanja:

"Jedino bih se radovao da doživim da se, slično Rumunskoj crkvi, vrh SPC izvini za višedecenijsku saradnju sa bezbožnim režimom. Na žalost, Patrijarh Pavle je i kao vladika, i kao Patrijarh bio protiv izbora mnogih čestitih kandidata za episkope. Danas mu ne smeta da bude predsednik Arhijerejskog Sabora koji je prepunjen tim bezbožno – komunističkim i Udbinim kandidatima, jer je geslo bilo: "dobar za saradnju". Gde su tu kanoni, gde je tu moral? Neka to Patrijarhu služi na čast, jer je decenijama paralisao život i rad naše pomesne Srpske crkve. (...) Uostalom, rad Patrijarha Pavla najbolje će oceniti istorija. Narod lepo kaže: "Niko nije svetac za života, pa ni Patrijarh Pavle nije svetac, iako su ga kao sveca promovisali komunistički novinari i stranački lideri."[33]

I tako, potpuno suprotno od stava većine srpskog naroda koji patrijarha Pavla zaista smatra "svecem koji hodi zemljom", oni, dakle, koji njegovo delo mnogo bolje poznaju, nemaju ni izbliza takvo mišljenje. Evo šta Ratibor M. Đurđević na kraju o njemu kaže:

"Proces desrbizacije se proširio i na naše teologe, sveštenstvo i episkopat, sve do naših dana, do denacionalizovanog Patrijarha Pavla. On je našao svoje mesto u poretku ovoga sveta: levičar, internacionalista, anti – Nikolajevac, judejski poslušnik. Da nas Bog sačuva od takov (tj. takvog; prim. I. S.) polu-Srbina u vreme ove nacionalne smutnje i suočenja sa judeizovanom Evropom. On je, u ovo presudno vreme, neka vrsta Božije kazne za obeshristovljeni srpski narod."[34]

A evo šta je još o moralu srpskih pravoslavnih episkopa saznao sveštenik Gavrilović, a što u svom delu navode monasi sa Svete Gore:

"Sasvim je jasno da komunizam nije nestao sa ovih prostora sa svom svojom gnusobom i pustošom, već da je samo promenio oblik i formu u demokratiju ili nešto drugo, te kao neka bezakona i zla tvorevina satanska opet gospodari napaćenom srpskom zemljom. Kao potvrdu ove konstatacije navešćemo još dva interesantna podatka istog pisca sveštenika Ž. Gavrilovića, gde se kaže:

- da je pokojni vladika Stefan žički bio doušnik UDB-e (DB), u šta se Gavrilović lično uverio "uvidom u svoj tajni Dosije";
- da je Vojislav Šešelj imao ličnog aktivnog udela u izboru Filareta za episkopa mileševskog, citiramo: "Šešelj je kasnije imao aktivnog udela u izboru Filareta za episkopa, a ovaj mu se odužio time što mu je u Mileševu klao i pekao jaganjce uz Časni Post."[35]

Što se tiče pak ovog poslednje pomenutog episkopa SPC Filareta, čije su fotografije sa ratišta u bivšoj SFRJ na kojima stoji ispred srpskog oklopnog vozila sa puškomitraljezom prebačenim preko ramena obišle čitav svet, i doprinele jačanju antisrpskog raspoloženja i na kraju gubitku srpskih teritorija tokom rata koji je vođen Hrvatskoj, o njemu nalazimo i tekst u časopisu "Sveti knez Lazar" koji izdaje eparhija raško-prizrenska, sa blagoslovom episkopa Artemija. Naime, u članku profesora Miodraga Petrovića, koji je objavljen u ovom časopisu, a koji nosi naslov "U raskoraku sa Svetim Savom", nalazi se oštra kritika načina na koji je izabran mileševski vladika, o kome se daju veoma negativne ocene, što se tiče njegove podobnosti da upravlja eparhijom. Evo teksta iz "Svetog kneza Lazara" (br. 16, str. 138) a koji se navodi u knjizi "Judin poljubac":

"Šta bi Sveti Sava rekao na to što se najosetljivije pitanje u Crkvi – izbor episkopa sve češće vrši po ugledu na ne retku praksu kod raspisivanja konkursa za radno mesto ili položaj: unapred se zna ko će biti primljen? Na ovogodišnjem zasedanju Svetog arhijerejskog sabora je to ovako sprovedeno: prvo je dogovoreno i utvrđeno ko će biti izabran, a potom je, na već svršeni čin, usledio, i to zbrzano, "priziv Svetoga Duha". Da li bi sabor arhijereja iz vremena Svetog Save dozvolio da se za episkopa izabere nedozreo, u veri nedoučen, nezdravom ekumenizmu naklonjen, porocima sklon kandidat (čast i od Boga slava dostojnima), samo zato što treba udovoljiti nečijoj sujeti i pohlepi, ili zato što "moćnici" vrše pritisak? I da li bi uz Svetog Savu opstao u Crkvi, ne kao episkop već kao mirjanin, čovek na takav način izabran, koji tim povodom čak i pir priređuje po hotelima? (...) Ko, najzad, sme da poveri takvome brigu o spasenju duša? Reč je o Filaretu."[36]

Svetogorski monasi napominju da se vrh SPC oglušio i o apele pravoslavnog naroda iz mileševske eparhije, koji je zahtevao svrgnuće pomenutog episkopa. Sa druge strane, apeli za smenom jednog drugog arhijereja SPC, javili su se za vreme afere u kojoj je on učestvovao (reč je o Pahomiju, vladiki vranjskom), a koja se odnosila na primoravanje na protivprirodni blud maloletnih dečaka - studenata bogoslovije. Iako je protiv Pahomija pokrenuta krivična prijava od strane maloletnika, koji su u svojim izjavama istakli da su za priče o vladikinom homoseksualizmu i pedofiliji čuli godinama unazad, ali u njih nisu hteli da poveruju – smatrajući da je tako nešto nemoguće, arhijerejski sabor ponovo nije reagovao. Nasuprot tome, reakcija vrha SPC je bila takva da se nastojalo da krivica sa Pahomija bude prebačena na navodne "neprijatelje Crkve" koji žele da naude toj "svetoj voditeljici srpskoga naroda" inspirisani interesima stranih obaveštajnih službi i plaćeni od strane albanske mafije.[37] Međutim, koji je pravi razlog što Filaret, Pahomije i njima slični nisu raščinjeni sve do današnjega dana, iako postoje osnovane sumnje i mnoštvo neoborivih dokaza koji ih terete? Odgovor na ovo pitanje potražićemo ponovo kod dr Žarka Gavrilovića, tj. u njegovom otvorenom pismu koje je uputio "umirovljenom" episkopu SPC Atanasiju Jeftiću, reagujući na očiglednu nepravdu prikrivanja bezakonja učinjenih od strane arhijereja SPC, i proglašavanjem istinoljubivih sveštenika neprijateljima crkve[38]:

"Ako Vi, Preosvećeni Vladiko, mislite da je u našoj Crkvi sve u najboljem redu, da su svi episkopi uzorni i da primerno odslikavaju lik Hristov, da među njima nema mnogo najamnika, kakav je slučaj sa onim koji su okarakterisani kao pedofili, homoseksualci, kradljivci, ekumenisti, jeretici, luksuzno i razvratno živeći, o čemu sada javno pišu novine (kakav je slučaj pre pet godina bio sa episkopom Dositejem Motikom, sada sa episkopom Pahomijem, episkopom Filaretom, da ne idem dalje), a i Vaše Preosveštenstvo je imalo aktivnog udela u izboru ovog poslednjeg episkopa koji služi na sablazan vernika Hristove crkve, koji ne trpi čak ni opomene od Svetog arh. sinoda, već preti celom Saboru da će, ako on progovori, biti teško svima episkopima... Zar nije komično i tragično da episkop bludnik potpisuje presudu o raščinjenju sveštenika kome krivica bluda nije dokazana? Da li vam je poznata jevanđelska izreka: "Lekaru, izleči se sam" (Lk. 4, 23)? (...) Uostalom, čime možete pravdati episkope: pedofile, homoseksualce, ekumeniste, vatikanovce, one koji su najamnici u Hristovoj crkvi i tvrditi da je napad na takve, napad na Crkvu?! (...) A i Vi, Preosvećeni Vladiko, za koga smatramo da je "muž čvrst i hrabar", dosledan ispovednik vere pravoslavne, isto tako sedite u Saboru, suprotno Svetom pismu (sr Psal. 1,1) sa: pedofilima, homoseksualcima, bludnicima, ekumenistima, masonima, vatikanovcima, dakle i sa jereticima, a da se ne bunite, ne protestvujete (...). Čak nam ne dozvoljavate da takve i toliko zabludele episkope, mi grešni i manje dostojni vernici, sa dokazima i opravdanim razlogom, izobličujemo po Jevanđelju Gospodnjem (sr. Mt 18, 15 - 17). (...) Umesto tih najamnika u Crkvi koji Vi branite, Vi napadate one koji se bore protiv nedostojnih, pod Vašim izgovorom da takvi, svojom kritikom, ruše Božiju crkvu. Da li je to, što bi marksisti rekli, zamena teza?! Ko ruši Crkvu Božiju: oni koji nedostojno žive, pa makar to bili i episkopi, ili oni koji nedostojne kritikuju u nameri da se poprave i budu bolji, pa makar ti kritičari bili najobičniji vernici ili zlatiborski čobani."[39]

Pored ovoga pisma upućenom vladiki Atanasiju, u izjavi "Novinama vranjskim", a povodom slučaja pokretanja krivične prijave protiv ep. Pahomija zbog primoravanja maloletnika na protivprirodni blud, sveštenik Gavrilović, koji se jedini usudio da o ovome govori i piše (verovatno zbog toga što je u penziji i stambeno obezbeđen, pa mu nadležni episkop ne može da naškodi kao njegovim mlađim kolegama u Vranju), izjavio je da homoseksualizam (pederastija) i pedofilija nisu nove pojave koje su se pojavile među monasima i episkopima SPC:

"Mislim da je ovo zlo zvano homoseksualizam, uz pridruženo pedofilstvo, uhvatilo velikog korena u vrhovima Crkve i države, kao i svaki korov koji se širi onde gde se ne seje i ne neguje. Ja sam još pre deset godina počeo da ukazujem na ovu pošast, koja se kosi sa Biblijom, kanonima Crkve i učenjem svetih otaca. Međutim, moj je glas ostao glas vapijućeg u pustinji. Prošle godine sam učestvovao u organizovanju otpora takozvanoj "gej-paradi" u Beogradu, i niko me iz Crkve nije podržao. Naprotiv, mnogi iz Crkve su me osudili, a kako nezvanično čujem, jedan od visokih crkvenih ljudi pomogao je finansijski da se ova "gej-parada" sprovede.

Dr Gavrilović dalje naglašava da je više puta dobijao razna pisma i fotografije koje nedvosmisleno ukazuju na postojanje ovog poroka u Crkvi i državi, ali da još uvek ne želi da imenuje te osobe, kao i da se nada da će doći vreme kada će to moći slobodno da kaže, s obzirom na to da je sa slučajem vladike Pahomija otvorena "Pandorina kutija" homoseksualizma i pedofilije, o čemu je, kako kaže, u više navrata davao intervjue."[40]

Ukoliko dakle povežemo pretnje Svetom arhijerejskom saboru koje je u maločas navedenom pismu citirao sveštenik Gavrilović, a koje potiču od episkopa Filareta ("ukoliko on progovori biće teško svima episkopima"), pa do nepreduzimanja nikakvih disciplinskih mera prema episkopu Pahomiju zbog pedofilije, možemo da zaključimo da su iskazi protojereja Gavrilovića u potpunosti tačni. Jer, ukoliko među episkopima SPC zaista ima mnogo homoseksualaca, bludnika, pedofila i koga li već sve ne, a da to vrlo dobro znaju Filaret, Pahomije i ostali već razotkriveni prestupnici vere i morala (protiv kojih se ništa ne preduzima[41]), to bi značilo da bi raščinjenjem imenovanih episkopa došlo do, sa njihove strane, obelodanjivanja još mnogih imena onih čija zlodela još uvek nisu izašla na svetlost dana. Ovako, episkopi Filaret i Pahomije očigledno drže svoje "kolege" episkope u šaci, jer ukoliko "padnu" ovi prvi i ostali će ubrzo doći na red. Sa druge strane, koliko je situacija zapravo delikatna ukazuje i činjenica da je i sveštenik Gavrilović spomenuo samo one slučajeve koji su javnosti već poznati, dok ostale mora još uvek da prikriva i drži u tajnosti "nadajući se da će doći vreme kada će to moći slobodno da kaže". Sa druge strane, sasvim je moguće da mnogi sveštenici u Srbiji ipak dobro znaju istinu o nemoralnostima svojih episkopa kao i drugih uvaženih ličnosti iz vrha crkve, ali da to, iz sopstvenih interesa ili straha ne žele da otkriju. Evo šta o ovim razlozima možemo da pročitamo u knjizi "Afera Pahomije":

"Pored vernika, i sveštenstvo i monaštvo Eparhije vranjske našlo se na svojevrsnoj muci i nedoumici, tako iznenada lišeno svog duhovnog vođe i poglavara. Niko od njih ništa suvislo nije hteo da kaže, a ruku na srce, ni mogao, u velikom strahu od raščinjenja, ako se uzmu u obzir hijerarhijski i subordinacijski odnosi u Crkvi, stroži nego, recimo, u vojsci. Ali, pojavio se još jedan sloj problema vezan za vranjski kler: dobar poznavalac odnosa u Eparhiji vranjskoj izjavio je da ima "vrlo nepovoljno mišljenje o vranjskom sveštenstvu, jer se mnogo toga znalo, ali se ćutalo, pošto je većini sveštenika odgovarao kompromitovani vladika, e da bi oni mogli nesmetano da vršljaju." (str. 16. naglasak moj.)

Ipak, da "vršljanje" pravoslavnih sveštenika u zemlji Srbiji ume da prevaziđe i sve do sada zacrtane granice na koje su građani već navikli (preskupo naplaćivanje crkvenih taksi,  razne kriminalne radnje, alkoholizam, raskalašnost i seksualni nemoral), dokazuje i sledeći događaj. Verovatno najšokantniji primer, blago rečeno nedoličnog ponašanja jednog "Božijeg sluge" koji ima svetoduhovsku vlast i apostolsko prejemstvo da "razrešava i zavezuje grehe", kao i da vrši svete tajne, kojima običnim vernicima otvara vrata u nebesko carstvo, objavljen je u listu "Nedeljni Telegraf" 16. februara 2005. godine. Pod naslovom: "A od popa – kratež", u tekstu Miroslava Ćosića stoji zapisano sledeće:

"Postoje događaji koje u mislima ne možete da rekonstruišete. Imate precizne podatke – dešavanja, učesnike, vreme, mesto – ali sliku ne možete da stvorite, ona izmiče i beži. Ne možete zamisliti nezamislivo. Kako da zamislite sveštenika sa čarapom na glavi i kratežom u ruci? To ne postoji. Mora biti, dakle, da su tužilac i policija u Pirotu nešto pogrešili kad su nedavno pohapsili i priveli pravdi dva razbojnika od kojih je jedan – ma mora da su nešto pogrešili – od kojih je jedan, gospodo, bio pop. Biće da se ugledni pirotski domaćin Milutin Savić nešto zbunio kad je u jednom napadaču – a dvojica su upala u kuću sa vatrenom željom da ga opljačkaju – kad je, dakle, u jednom razbojniku prepoznao sveštenika B. Bogićevića, koji mu je, uzgred, krstio unuku... To, dabome, ne postoji. Postoji i te kako." (naglasak moj.)

U nastavku teksta, novinar Ćosić je, nakon konstatacije da je o ovom slučaju pisao samo lokalni list – i to prilično stidljivo (na sceni je dakle prikrivanje od šire javnosti "sablažnjivih" vesti o službenicima zvanične crkve), načinio rekonstrukciju čitavog događaja u kome su maskirani sveštenik, naoružan kratežom (dvocevkom – sačmarom sa skraćenim cevima) i njegov prijatelj sa nožem – skakavcem, želeli da iznude novac od maločas pomenutog domaćina. Nakon što se domaćin kuće fizički sukobio sa sveštenikovim "pomoćnikom", od koga je dobio ubod nožem u ruku, kriminalac je pozvao sveštenika da puca, što je ovaj, sa malo oklevanja i učinio. Na svu sreću, sačma je promašila cilj, a uspavani komšiluk se od jačine pucnja probudio. Uvidevši da od pljačke nema ništa, dvojica razbojnika automobilom brzo beže sa mesta događaja, ali samo za kratko, jer ih u Sićevačkoj klisuri sustiže i hapsi policija. Na kraju svoga teksta, ne mogavši da se čudom načudi onome što se dogodilo, novinar "Nedeljnog Telegrafa" je dodao:

"Koliko nam je poznato, crkva se još nije oglasila povodom ovog događaja, a da li će da se oglasi, ne zna se. A trebalo bi, stvarno. Trebalo bi crkveni ljudi da objasne da je ovo neka velika zabuna, i da daju ispravku. Doduše, ima tu jedna teškoća: niti je reč o zabuni, niti to može da se ispravi." (naglasak moj.)

Sve ono što smo do sada pročitali (iz pisanja sveštenika Gavrilovića i drugih izvora koje navode svetogorski monasi, kao i iz novinskih izveštaja) nedvosmisleno ukazuje na činjenicu da je situacija u okviru institucije u koju, prema anketama, "narod ima najviše poverenja", uopšte nije tako ružičasta kako to duhovno učmalom narodu izgleda. Sasvim je izvesno da najveći deo srpskog naroda uopšte nema pojma o tome koliko je poročna današnja Srpska pravoslavna crkva, tj. oni koje obični puk svakodnevno diže vrh nebesa nazivajući ih laskavim imenima i titulama. Poroci i kriminal koji sprovode i u kojima žive mnogi sveštenici i episkopi SPC se od javnosti kriju kao što "zmija krije noge", ali se zato ne propušta prilika, pa makar i najmanja, da se oklevetaju manjinske verske zajednice (pogrdno nazvane "sekte"), ili ponekad rimokatolici, o čijim smo sveštenicima i biskupima – homoseksualcima i razvratnicima već u više navrata imali prilike da slušamo preko javnih medija[42]. Međutim, i pored prikrivanja činjenica o neprimerenom, ili bolje rečeno, skandaloznom i krajnje nehrišćanskom življenju određenog broja jereja i arhijereja srpske crkve, one ipak polako ali sigurno izlaze na površinu – tako da uskoro možemo da očekujemo rasplet događaja poput onog u grčkoj crkvi kojeg sam maločas, u futnoti, pomenuo. I, na kraju ovog pregleda, ne mogu a da ne navedem još dve izjave monaha - zilota sa Svete Gore, koji o današnjim episkopima i sveštenicima SPC imaju veoma negativno mišljenje:

"Kada čujemo ovakve javne i istinske konstatacije krajnjeg ogorčenja prouzrokovanog opštim bezakonjem episkopata SPC i to od jednog sveštenog lica, sasvim nam je jasno kuda ovakvo "pravoslavlje" i "crkva" vodi, i sa kime ovaj napaćeni narod Srbski ima posla."[43]

"Pitamo se do kada će milioni verujućih Srba, biti ostavljeni na milost i nemilost sudu Božijem, jer su srbskoj crkvi po ko zna koji put bezbožni komunisti i drugi neprijatelji Hristovi oduzeli blagodat spasenja i Sv. Duha? Pitamo se do kada ćeš trpeti narode Srbski ove lažne pastire i vukove u ovčjim kožama, koji samo raspuđuju svetosavsko stado i glume pastire a u stvari su vuci grabljivi?"[44]

Posledice nemoralnosti sveštenika na duhovno stanje srpskog naroda

Prema rečima Duhom Svetim nadahnutog apostola Petra koje ću navesti za koji trenutak, dušepogubno delovanje lažnih verskih vođa ostavlja vrlo negativne posledice na narod koji ih sledi. Naime, ohrabreni raskalašnim i razuzdanim ponašanjem svojih duhovnika (koje smo maločas ukratko spomenuli), i veći deo srpskog naroda živi u gresima koji su slični napred opisanim. Sveto pismo naime kaže:

"A bilo je i lažnih proroka u narodu, kao što će i među vama biti lažnih učitelja, koji će unositi ubitačne jeresi i poricati gospodara koji ih je iskupio, navlačeći na sebe brzu propast. I mnogi će poći za njihovom raspojasanošću, zbog kojih će se huliti na istiniti put. I u lakomstvu iskorišćavaće vas izmišljenim rečima; njihov sud odavno ne docni i njihova propast ne drema."[45]

Maločas sam spomenuo primere različitih kriminalnih radnji, seksualnog nemorala kao i suicidnih (samoubilačkih) sklonosti onih koji bi narodu trebali da služe kao uzor po pitanju ispovedanja vere. Pošto prema Svetom pismu jasno proizilazi da će zbog takvog ponašanja vođa "mnogi poći za njihovom raspojasanošću", za očekivati je da i u samom narodu naiđemo na dosta primera ovakvog nemorala. I nažalost, to je baš ono sa čim se susrećemo kada malo detaljnije proučimo pomenuti problem.

Decu interesuje seks

Upravo ovako glasi jedan od naslova koji su objavljeni u časopisu Blic News iz 2001. godine, povodom uvođenja veronauke u nastavni program osnovnih i srednjih škola. U pomenutom tekstu se između ostalog ističe:

"S druge strane, u OŠ "Kosta Trifković" (u Novom Sadu, prim. I. S.) anketa među učenicima je pokazala da decu interesuje seksualno vaspitanje, za veronauku je bio jedan ili nijedan, a nekoliko za etiku."[46]

No što se tiče seksa, zainteresovanost školaraca se ne završava samo na pukom interesovanju za ovakav odnos među polovima. U tekstu  »To se zove "one stvari"«, objavljenom u Vranjskim novinama, izneseni su podaci istraživanja koje je među srednjoškolcima tog grada sačinila jedna nevladina organizacija. Istraživanja su pokazala da je 36 odsto srednjoškolaca seksualno aktivno, a da 20 procenata ne koristi nikakvu zaštitu prilikom polnih odnosa.[47] Lično smatram da ovi podaci mogu biti reprezentativni i da je situacija slična u svim drugim opštinama u Srbiji. Dakle, više od jedne trećine pretežno pravoslavnih mladića i devojaka, koji još uvek nisu prešli ni prag punoletstva, već je stupilo u onaj vid odnosa kojeg je Bog predvideo i osmislio samo za bračnu zajednicu između muškarca i žene. Naravno, nakon postajanja punoletnim, povećava se i procenat mladih ljudi koji stupaju u predbračne polne odnose. Ovakav seksualni nemoral neretko rezultuje različitim negativnim posledicama po psihu mladih osoba, mnogobrojnim veneričnim bolestima koje mogu da se završe sterilitetom, kao i nasilnim prekidima trudnoće. Što se tiče ovog poslednjeg, greha čedomorstva (tj. nasilnih pobačaja) u Srbiji, dnevni list "Večernje novosti" je jednom prilikom izvestio na sledeći način:

"U Srbiji je oboren još jedan neslavan svetski rekord – broj abortusa premašio je 200.000 godišnje. U centru za demografska istraživanja izračunali su da, praktično, svaka deseta žena u Srbiji prekida trudnoću. Da to godišnje čini oko šest hiljada adolescentkinja. Demografi zaključuju: "Namerni prekid trudnoće poprima epidemiološke razmere." Profesor Mladenović procenjuje da su abortusima do sada "ubijene dve Srbije", i da godišnje, zbog biološke smene generacija, nestaje čitav jedan grad."[48]

Iako Pravoslavna crkva u Srbiji u svojim štampanim delima spominje da je namerni abortus greh pred Bogom, ona ipak ne čini dovoljno da bi se ovakva sagrešenja smanjila, već seksualnom razuzdanošću pojedinih sveštenih lica i monaha još više doprinosi njihovom praktikovanju.

Samoubistva u Srbiji i Crnoj Gori

Razgovor i pisanje o samoubistvima koja se dešavaju među građanima naše zemlje (kao i svih drugih ljudi širom sveta) sasvim sigurno nije omiljena tema. Nasuprot tome, i sama pomisao o tome da neke osobe stižu do suicidnih ideja i izvršavanja ovakvih svojih namera ispunjavaju nas zabrinutošću i sažaljenjem. Još više zabrinjavaju statistički podaci da se među Srbima poslednjih godina povećava broj samoubistava. Prema ovim podacima, svake godine se samo na području Vojvodine izvrši između 600 i 700 samoubistava, koliko se desi i u ostalom delu Republike Srbije (dakle, preko hiljadu u celoj Republici). Što se tiče Crne Gore, godine u kojima su izvršena najmnogobrojnija samoubistva (počevši sa računanjem od 1945. godine) su 2001. i 2002. godina. Broj suicida iznosi između 110-190 na godišnjem nivou. U Republici Srpskoj samo u prvih šest meseci 2003. godine izvršeno je 153 samoubistva, uz naznaku da je taj broj za osam slučajeva veći nego u isto vreme prethodne godine.[49] Najveći broj samoubica ili onih koji su samoubistvo pokušali, prema stručnjacima jesu duševno obolele osobe, alkoholičari, osobe sa problemima u porodici, stari i bolesni, ali i mladi razočarani ljubavlju, kao i oni koji imaju slabe ocene u školi.

Interesantan je i sledeći podatak koji nam prenosi već citirani dnevni list:

"Najviše samoubistava ima kod Crnogoraca pravoslavne veroispovesti, dok je stopa samoubistava kod nacionalnih manjina u Crnoj Gori daleko manja. Ona je naročito niska kod Albanaca i Muslimana, i iznosi ispod pet na 100.000 stanovnika (Ulcinj, Rožaje, Plav i Gusinje). To govori da religijske i neke druge okolnosti, stil života i kultura mogu da utiču na ovu pojavu – zaključio je dr Mirko Peković na osnovu dugogodišnjih istraživanja."[50]

Ono što je izneo pomenuti specijalista neuropsihijatrije, a to je činjenica da najviše suicida vrše pravoslavni (za razliku od pripadnika drugih religija u Crnoj Gori), mora nas dovesti do pitanja: zbog čega je to tako? Pravoslavna crkva inače ima uvek spreman odgovor na ovakvo pitanje, stavljajući do znanja radoznalima da su ovi nemili događaji zapravo posledica dugogodišnje ateizacije ili pak delovanja verskih sekti. Sa druge strane, spominju se i različiti socijalni razlozi, besparica, duševni poremećaji, bolesti zavisnosti itd. Na ovaj način Pravoslavna crkva (SPC) u Srbiji i Crnoj Gori, pere ruke od počinilaca ovakvih zlodela ne želeći da na sebe primi odgovornost za pomenuta nemila dešavanja. Naravno, potpuna je istina da pravoslavlje ne zagovara niti podržava čin samoubistva. Međutim, isto tako je istina da je daleko najviše samoubica  među Srbima (Srbijancima, Crnogorcima, Bosancima, Hercegovcima itd.) upravo pravoslavne veroispovesti, tj. onih koji pravoslavnu crkvu nazivaju svojom i njoj pripadaju po krštenju i svim drugim obredima. A to znači da je pomenuta crkva ipak odgovorna za vernike koje je krstila, miropomazala i koje pričešćuje. Činjenica da se u našoj zemlji odigrava veliki broj napred opisanih tragedija stavlja nam do znanja da je naš srpski narod u strahovitom bezizlazu. Sveto pismo svedoči da je i jedan od Hristovih apostola počinio ovaj strašni greh, ali to je bio Juda Iskariotski, onaj koji je bio izdajnik – a ne pravi Gospodnji sledbenik.[51] Podatak da u Srbiji i Crnoj Gori, kao i Republici Srpskoj godišnje počini samoubistvo preko 1500 ljudi i to uglavnom pravoslavaca (dakle, ne satanista i ko zna kakvih ostalih "sektaša"), daje nam za pravo da prozovemo tradicionalnu crkvu srpskog naroda na odgovornost i upitamo je koliko se trudi oko svog duhovnog stada?

 Već sam ranije u ovom poglavlju citirao reči proroka Jezekilja:

"Ne treba li stado da pasu pastiri? (...) slabijeh ne krijepite, i bolesne ne liječite, ranjene ne zavijate, odagnane ne dovodite natrag, izgubljene ne tražite...(...) nego pastiri pasu sami sebe, a stada mojega ne pasu."[52]

Iako možda to pravoslavni ne žele sebi da priznaju, ali duhovna situacija u Srbiji na početku XXI veka je gotovo istovetna kao ona u drevnom Izrailju pre 2600 godina. Ondašnji duhovni pastiri su mnogo više vodili računa o samima sebi, tj. o tome kako da što više iskoriste one koji su im duhovno potčinjeni, ne pružajući za uzvrat duhovno vođstvo i prosvećenje - u vreme kada je narod stradao zbog svog bogootpadnuća. O ovim današnjim u Srbiji, navešću jedno pismo čitaoca "Glasa Javnosti" koje je objavljeno u ovom listu tokom 2000. godine. Apostol Petar je upozorio da će lažni proroci "iskorišćavati narod izmišljenim rečima" (2. Pet. 2:3). Kao što smo se zajedno uverili prilikom proučavanja različitih tema u ovoj knjizi, versko učenje i praksa Istočne crkve u svetlu Svetog pisma a u poređenju sa apostolskim ispovedanjem predstavlja upravo to ("izmišljene reči"). Verujem da će se čitaoci ovih redova vrlo brzo prizvati u sećanje slične događaje iz svog okruženja. Naslov teksta glasi: "Za opelo – sto maraka":

"Pre neki dan, ulazeći u jednu veliku pravoslavnu  crkvu u Novom Sadu, video sam zanimljiv prizor: pop krštava devojku, a kuma stoji – u mini suknji. U redu je, mislim se, i oni se najzad oslobađaju uštogljenosti. Ali, samo pola sata kasnije, posetio sam jednu obližnju i omanju pravoslavnu crkvu i bio odatle grubo i naglavačke izbačen od strane crkvenog lica zato što sam se usudio da u svetinju uđem u – kratkim pantalonama! Pri tom to čak nije bio šorts, nego pristojne pantalone do kolena. Bez obzira na to, jed i prezir u očima čoveka koji me je izbacio bili su toliki kao da sam ja lično razapeo Hrista!

Drugi detalj: nedavno mi je umrla voljena bližnja osoba i porodica je želela da joj upriliči tradicionalan pravoslavni ispraćaj. Cena opela, koje sve skupa nije trajalo ni pola sata, bila je - sto nemačkih maraka[53]. Ko se to bogati na tuđoj smrti ili tuđem krštenju? Zbog čega crkveni organi ne preduzmu nešto protiv rastuće arogancije i komercijalizacije u svojim redovima? I onda se još čude što je u narodu malo interesovanje za pravoslavlje! Hvala Bogu, uvek se ima upreti prstom na nešto izvan sebe, bili to masoni, sekte, komunisti ili nešto deseto. Napominjem da mi ovo nije prvi put da imam neprijatna iskustva ove vrste prilikom posete crkvama, a odgovorno tvrdim da se nikada nisam ponašao nedostojno ili provokativno. U čemu je problem?"[54]

Odgovor na pitanje ovog iskrenog čitaoca pomenutog dnevnog lista, a koje glasi: "U čemu je problem?", mogli bismo da sažmemo u jednoj rečenici. Naime, sve činjenice dokazuju da Pravoslavna crkva u Srbiji kao i pravoslavlje u celini ne predstavlja izvornu Hristovu Crkvu koju sačinjavaju Duhom Svetim preporođeni hrišćani, već jednu kvazi-religiju i neduhovnu organizaciju, koju sačinjavaju - biblijski gledano, neverujuće "krštene duše". Evo šta je u svom, maločas citiranom, tekstu "U raskoraku sa Svetim Savom", o ponašanju mnogih sveštenika SPC izrekao prof. Miodrag Petrović:

" – Da li bi u današnjem srpskom sveštenstvu Sveti Sava prepoznao svoje učenike, pošto većina od njih malo vremena ima za duhovne razgovore sa vernicima, a neumorni su u razgovorima kad se povede reč o politici, automobilu, stanovima, devizama...? Mnogima od njih kao osnovno merilo o tome koliko je ko vernik služe, na žalost, rezanje slavskog kolača i osvećenje vodice, umesto da bude prevashodno sveta tajna ispovesti i pričešća.

- Ima li opravdanja za onu prihvaćenu od strane Srpske crkve mogućnost, pruženu od države, da sveštena lica sa carinskim olakšicama uvoze vozila iz inostranstva? Država je time postigla određeni cilj. Trebalo je da osiromašeni narod posmatra utrkivanje u kupovini luksuznih kola (neki i po dvoja), kojima se lako robuje i posvećuje pažnja veća nego što se posvećuje crkvenokanonskim obavezama."[55]

Ipak, pre nego što donesemo i konačni zaključak, razmotrimo nakratko i preostali deo ranije citiranog teksta iz druge Petrove poslanice:

"I mnogi će poći za njihovom raspojasanošću, zbog kojih će se huliti na istiniti put."[56]

Ovaj Hristov apostol u svome pismu upućenom hrišćanima onoga doba (a i svima nama do današnjega dana) jasno stavlja do znanja da će se zbog lažnih učitelja i verskih vođa koje ne daju pozitivan primer hrišćanskog života svojim sledbenicima, ne samo mnogi povesti za sličnim nemoralnim ponašanjem, već i da će se i huliti na istiniti put.

U starozavetno vreme, kada je inače pobožni car David vladao nad Izrailjem, desilo mu se da je učinio preljubu sa ženom jednog od svojih vojnika, koja je tom prilikom ostala u drugom stanju. Da se to ne bi saznalo, učinio je da njen muž bude ubijen na bojnom polju, pošto je odbio odsustvo koje mu je sam car bio dodelio (da bi otišao svojoj ženi, legao s njom i kasnije smatrao da je dete ustvari njegovo). Iz razloga što se ovakvo delo cara Davida nikako nije svidelo Gospodu, on je poslao proroka Natana koji ga je zbog pomenutog greha ukorio, izrekavši mu sledeće reći:

"Ali što si tijem djelom dao priliku neprijateljima Gospodnjim da hule, zato će ti umrijeti sin koji ti se rodio. Potom Natan otide kući svojoj.  A Gospod udari  dijete koji rodi žena Urijina Davidu, te se razbolje na smrt."[57]

Dakle, neprimerena i bezbožna dela koja bivaju učinjena od strane ljudi koji se nazivaju Božijim slugama, sasvim sigurno doprinose tome da Gospodnji neprijatelji (veći deo svakog naroda pod nebom) hule i rugaju se imenu i delu Svevišnjeg. Na svu žalost, moramo da konstatujemo da ni naš srpski narod nije izvan društva naroda koji hule na Boga. Štaviše, po rečima nekih od religioznih pravoslavaca, izgleda na Srbi prednjače po bogohulstvu ispred svih ostalih. Veoma je poznata stvar da se među Srbima veoma često čuju psovke u kojima se koristi reč Bog. U nekim delovima bivše SFRJ među pripadnicima našeg naroda je bila česta i psovka koja se odnosila na "Isusovu krv", kao i na "rane Isusove". Veći deo naroda koji je nekada naseljavao područja Like, Korduna, Banije i ostalih, među kojima se ova psovka najčešće čula, sada su kao izgnanici rasejani širom Srbije, pošto su im ognjišta porušena i spaljena. Evo šta je izneo nepoznati pravoslavni autor o narodnoj bezbožnosti, u jednom svom traktatu:

"Pravoslavni Srbine, ako si stvarno pravoslavac

NE PSUJ BOGA.

Razmisli: da li je lepo vređati Nekoga ko te voli? Da li je normalno huliti na Onoga Koga moliš za pomoć? Da li je pametno psovati onoga ko ima moć da te uzvisi i da te uništi?

BOGOHULNI NAROD – BOGALjASTI POROD! KO BOGA PSUJE, KUĆU ISTREBLjUJE!

Želiš li to?

Nesrećni Srbski narode, valjda još uvek i Božji narode, znaš li kuda ideš? Toliko si ogrezao u grehe svekolike da ih se i satana može postideti. A Bog milostivo ćuti, i čeka. Pored svih ostalih, dva greha nas toliko prokazuju, da im ni guba nije ravna. To su deteubistva u utrobama majki i psovanje najsvetijeg imena i u ovom i u onom svetu, imena Božjeg. (...) Posmatrajmo pažljivo, samo jedan dan, koliko puta se u našem prisustvu opsuje Bog. (A možda, o nesreće naše, i mi sami to činimo?) Nećemo verovati koliko puta čusmo tu ružnu reč. Neka samo milion Srba psuje Boga, a psuje ih i više, i neka samo deset puta to učini tokom dana, a učini mnogo puta više, ispadne da se u jadnoj Srbiji, na kraju dvadesetog veka, Tvorac svega vidljivog i nevidljivog, Svedržitelj, Gospod Bog, opsuje deset miliona puta, samo u jednom danu. Strašno, da strašnije ne može biti!"[58]

Šta reći na kraju?

Sasvim je sigurno da nisu svi arhijereji, sveštenici i monasi, kao i "obični" vernici SPC upleteni u kriminalne radnje, različite skandale, niti pak imaju suicidne namere. Mnogi od njih vode sasvim normalan i sređen porodični ili monaški život. Međutim, ta činjenica ovim ljudima nimalo ne pomaže u zadobijanju večnoga života pred Gospodom. Ni svi fariseji Hristovog vremena nisu bili licemeri i srebroljubivi, iako ih je većina bila upravo ovakva (Mt. 23:25, 27; Lk. 16:14). Ipak, istrajno revnovanje za Boga ovih iskrenih religioznih ljudi nimalo nije doprinelo da se približe nebeskom carstvu, jer je njihova vera bila izgrađena na temeljima pogrešnog tumačenja Biblije i ljudskim običajima (predanjima). Apostol Pavle je pisao o vremenu kada je kao pripadnik ove verske struje u Izrailju revnovao za svoju otačku religiju:

"Obrezan sam osmoga dana, od roda sam Izrailjeva, iz Venijaminovog plemena, Jevrejin od Jevreja, po zakonu farisej, po revnosti gonitelj crkve, po zakonskoj pravednosti bio sam bez mane."[59]

Međutim, kasnije, nakon svoga preobraćenja i prihvatanja "prave vere" tj. Hrista, Pavle je na svoj raniji život - koji je bio "bez mane" gledao drugačijim očima. Priznao je da je, zapravo, bio bez Boga na svetu, hulnik, gonitelj i nasilnik.[60] Shvatio je da je imao revnosti ali bez iskazivanja pravilnog bogopoštovanja kojeg je Gospod uistinu zahtevao.[61] Iz tog razloga, i za njega je važila Reč iz Pisma:

"Uzalud me poštuju učeći nauke koje su ljudske zapovesti."[62]

Na svu žalost, isti ovaj zaključak možemo da donesemo i u vezi pravoslavnog bogoslovlja kod nas i širom sveta. Makar koliku revnost iskazivali poštujući Gospoda na način kakav nije određen Njegovom naukom koju su sledili apostoli, a u skladu sa učenjima "svetih otaca", i Srbi pravoslavne veroispovesti se nalaze na putevima duhovnog lutanja.

 Verskim službenicima većinske crkve kao i svekolikom srpskom rodu, želim svaki blagoslov od Gospoda, a ponajviše onaj najveći – spasenje koje se nalazi u Božijem Sinu Isusu Hristu kao i povratak stazama istinitog bogopoznanja i bogopoštovanja.

_________________________________________________________________________________________________________

[1]  1. Jovanova 2:6. Naglasak moj.

[2]  Isto, 3:9. Naglasak moj.

[3]  Isto, 5:18. Naglasak moj.

[4]  Ev. po Mateju 7:16-20. Naglasak moj.

[5]  Upozorenje o pomenutom problemu lažnih učitelja odnosi se naravno i na mnoge druge verske zajednice i crkve u okviru današnje hrišćanske religije. Evanđeoski hrišćani smatraju da neautentično ispovedanje hrišćanstva zastupaju i rimokatolici kao i Jehovini svedoci, mormoni, pripadnici Munove unifikacione crkve, Teozofije, Univerzalnog života, ekstremnih harizmatskih crkava itd. Iz razloga što su pripadnici napred pobrojanih crkava i kultova malobrojni u našoj zemlji, u ovom poglavlju želim da obratimo pažnju na versku zajednicu koja na Srbe ima najveći uticaj, a to je Srpska pravoslavna crkva.

[6]  Vladimir Ćorović, Istorija Srba, str. 99. Naglasak moj.

[7]  Novine vranjske, br. 309. od 3.7. 2003. godine. str. 31. Naglasak moj.

[8]  Građanski list, 25/26. 8. 2001. god.

[9]   Navedeno prema istom izvoru.

[10]   Dnevni list "Pres", subota 10. februar 2007. god.

[11]  Timočka krimi revija br. 100. str. 11; 1. maj 2001. god. ("Bludne radnje Božjeg čoveka"). U kući svog kolege sveštenika, sveštenik D. J. je bludničio sa maloletnom, 14-togodišnjom devojčicom. Zaječarskoj policiji je ovaj bludnik zbog sličnih prekršaja bio poznat od ranije.

[12]  Blic 12. 3. 2003. god. str. 11 ("Sveštenik švercovao audije"). Krivična prijava protiv sekretara eparhije raško-prizrenske koji je proneverio milionske svote crkvenog novca i humanitarnu pomoć namenjenu Srbima prodavao privatnim albanskim prodavnicama. Uz pomoć odgovornih iz eparhije i crkve Gračanice otuđio 15 šlepera humanitarne pomoći iz Moskve, koja je završila u privatnim prodavnicama).

[13]  Blic, 28. 3. 2003. god. str. 5. (2001. godine je osnovan "odbor za zaštitu od vladike Filareta" koji je terorisao sveštenstvo i monaštvo, deleći ih po partijskoj osnovi...)

[14]  Dositej Obradović, Izabrani spisi, str. 131-132. Naglasak moj.

[15] "Dositej je shvatio, vrlo brzo, da je ta ista nepismena "bratija" sastavljena od neukih, samoživih, prostih, lakomih lenjivaca i pijanaca intriganata i spletkaroša koji su jedno propovedali, a vodili sasvim drugačiji, licemeran i raspusan život, tonući do dna najnižeg morala, počev od krađa, pa do zloupotreba i mita." Citat iz: Milka Stanković, Prometej sa Balkana, Kekec, 1989. str. 34.

[16]  Jovan Rajić (1726 – 1801), jedan od trojice najvažnijih ličnosti naše književnosti 18. veka.

[17]  Navedeno delo, str. 133. Naglasak moj.

[18]  Milka Stanković, Prometej sa Balkana, Kekec, 1989. str. 30-31. Naglasak moj.

[19]  U pomenutom delu, na 25. strani je navedena izjava velikog majstora jedne od masonskih loža: "Mi masoni" – kaže veliki majstor Bruklinske lože Lesing – "pripadamo Luciferovom rodu. Trougao umesto krsta. Loža umesto Crkve." Pored ove navodi se još jedna: "Podsetimo da su hrišćanstvo i masonstvo potpuno nepomirljivi, i to toliko da prikloniti se jednome znači prekinuti sa drugim. U tome slučaju dužnost masona je samo jedna – treba smelo sići u borbenu arenu i tući se."

[20]  Judin poljubac, apostasija "Srpske pravoslavne crkve"; Svetogorska pravoslavna misija, Svetovaznesenjski manastir Esfigmen, Beograd 2004. str. 17. Naglasak moj.

[21]  Navedeno delo, str. 19. Naglasak moj.

[22]  Isto, str. 31-32. Naglasak moj.

[23]  Isto, str. 53-54.

[24]  Isto, str. 55-56. Naglasak moj.

[25]  Evo kako glase pozivi za borbu protiv "komunističke nemani", koje su u vreme Oktobarske revolucije kao i posle nje uputili svom narodu ruski patrijarh Tihon (koji je proglašen svetiteljem), i prvojerarh Ruske pravoslavne crkve Zagranične (u rasejanju) mitropolit Antonije Hrapovicki. (Obratimo posebnu pažnju na rečnik ovih arhijereja kao i na naredbe koje stoje u suštoj suprotnosti sa evanđeljem Isusa Hrista – a sve upravo u ime Hrista i "pravoslavlja"):

 "Glava ruske Pravoslavne Crkve zaklinje sva verna čeda da ne stupaju ni u kakvo opštenje sa tim izrodima. Oni su zbog svojih satanskih dela prokleti i u ovom i u budućem životu. Pravoslavni! Najsvetijem patrijarhu dato je pravo da svezuje i razrešava, po rečima Spasiteljevim... Ne gubite svoje duše, prekinite opštenje sa satanskim slugama – boljševicima. Roditelji, ako su vaša deca boljševici, autoritativno zatražite da se odreknu svojih pogrešaka i pokaju se zbog večnog greha, a ako vas ne poslušaju, odrecite ih se. Žene, ako su vaši muževi boljševici i uporni su u služenju satani, napustite svoje muževe, spasite i sebe i decu od zaraze pogubne za dušu." (str. 42. Naglasak moj.).

"Smireni Antonije, Mitropolit Kijevski i Galiciski, najstariji od svih arhipastira, koji se po volji Božjoj nalazi na slobodi od komunističkog ropstva, dižem svoj glas da objavim Ruskom narodu: Pravoslavni hrišćani! Ustajte svi protiv vlasti crvenog Antihrista. Ne slušajte ničijih poziva da se mirite s njim bez obzira od koga oni dolaze! Nema mira između Hrista i Satane. Vlašću datoj mi od Boga razrešavam i oslobađam sve verne od zakletve sovjetskoj samozvanoj državi, jer hrišćani nisu podanici satane. Vlašću datoj mi od Boga blagosiljam svako oružje, koje se podiže protiv komunističke satanske vlasti i otpuštam grehe svima, koji su u redovima ustaničkih odreda ili kao pojedinačni narodni osvetnici, položili svoj život za Rusko i Hristovo delo." (str. 44. naglasak moj).

Nasuprot ovakvim oštrim stavovima pravoslavnih arhijereja kojima su oslikali svoju vekovnu spremnost za učestvovanjem u krvoprolićima kao i rastakanju porodica, Hristos i njegovi apostoli su naučavali: a) da treba voleti svoje neprijatelje (Mt. 5:43-44); b) da će od mača poginuti svi koji za njim posežu (Mt. 26:52); da je svaka zemaljska vlast postavljena od Boga i da ljudi moraju da joj se pokoravaju (Dan. 4:25, 32; Rim. 13:1-2; 1. Petrova 2:13, 17); da je brak neraskidiv (Mt. 19:3-6); da verujuća ženska osoba (hrišćanka) treba svojim primernim životom da utiče na preobraćenje muža-bezbožnika u hrišćansku veru, nipošto ga ne napuštajući zbog njegovog trenutnog bezboštva (1. Petrova 3:1-2). Blagosiljanje oružja i otpuštanje greha osvetnicima od strane mitropolita Hrapovickog umnogome podseća na blagoslove koje su kasnije, za vreme 2. svetskog rata u NDH, dobijale ustaše od strane rimokatoličkih sveštenika, pre stupanja u svoje krvave pohode.

[26] Milan Vilić, šef verske UDB-e za Srbiju je otvoreno saopštio članovima Izbornog crkvenog sabora sledeće: "Mi želimo da German bude izabran i znajte da će on i biti izabran, bez obzira da li vi za njega glasali ili ne. Mi želimo da u ličnosti Patrijarha imamo sigurnog i ovejanog prijatelja, kod Vikentija smo malo olako postupili." (str. 58).

[27]  Isto, str. 63-64. Naglasak moj.

[28]  Isto, str. 59. Naglasak moj.

[29]  Isto, str. 67. Naglasak moj.

[30]  Isto, str. 67-68. Naglasak moj.

[31]  Isto, str. 67.

[32]  Isto, str. 74. Naglasak moj.

[33]  Isto, str. 77. Naglasak moj.

[34]  Isto, str. 76. Naglasak moj.

[35]  Isto, str. 75.

[36]  Isto, str. 164. Naglasak moj.

[37]  Vidi o tome podrobno u knjizi: Afera Pahomije, Vranjske knjige, Vranje 2004.

[38]  Na ovom mestu bi valjalo istaći činjenicu da su u odbranu (od strane vladike Pahomija napastvovanih) maloletnika stali i pojedini sveštenici kao i monahinje u eparhiji vranjskoj. Pomenutim sveštenicima koji su na sudu svedočili i bili na strani istine a protiv njega, vladika Pahomije se osvetio tako što im je zabranio da činodejstvuju, ostavljajući ih na taj način bez posla za koji su se školovali, ozbiljno ugrožavajući životnu egzistenciju njihovih porodica. Uz to, otpočeo je i progon pomenutih sveštenika i njihovih porodica anonimnim pozivima u kojima im je prećeno smrću ukoliko na sudu ne promene iskaze, a isto se dogodilo i uredniku kao i novinarima "Novina vranjskih" koji su objektivno izveštavali o ovom slučaju. (Podrobnije o tome u knjizi: Afera Pahomije).

[39]  Judin poljubac, str. 255-257, 181. Naglasak moj.

[40]  Afera Pahomije, str. 16-17. Naglasak moj. Ipak, da sveštenika i episkopa koji su homoseksualci i pedofili nema samo u SPC već i u drugim pravoslavnim crkvama svedoči i sledeći primer: Naime, u jutarnjem dnevniku Radija B-92, sa početkom u 9 časova, u subotu 19. 2. 2005. objavljena je i informacija da je poglavar Grčke pravoslavne crkve celokupnoj svojoj pastvi (grčkom narodu) uputio javno izvinjenje, a povodom otkrivanja i javnog obelodanjivanja istine o zapanjujućim dešavanjima u grčkom društvu čiji su glavni akteri bili sveštenici i episkopi Grčke crkve. Grčki arhiepiskop se javno izvinio pastvi zbog pokušaja crkve da zataška istinu o tome da mnogi episkopi i sveštenici ne samo da žive kao homoseksualci (i pedofili) već i da neki od njih sarađuju sa narko-mafijom (dilerima droge) i učestvuju u podmićivanju sudija prilikom vođenja krivičnih postupaka. Sa druge strane, u knjizi "Judin poljubac", na strani 179, prikazane su dve fotografije na kojima se jasno vidi pravoslavni sveštenik koji u crkvi venčava dva mladića – homoseksualca. U komentaru ispod fotografija stoji zapisano: "Katastrofa oficijalnog pravoslavlja: Venčanje homoseksualaca u moskovskoj patrijaršiji."

[41] Iako je episkop vranjski Pahomije u martu 2006. god. pred zvaničnim sudskim organima u Nišu oslobođen optužnice koja je ranije bila podignuta, i to zahvaljujući kako uspešnom opstrukcijom rada sudova (i zastarevanjem dva od četiri optužna predmeta) tako i uticajem sa vrha crkvene i političke vlasti, postoje i podaci koji potvrđuju mogućnost da je ep. Pahomije ipak počinio navedeno krivično delo. Naime, sveštenik B. P. je pred istražnim sudijom Opštinskog suda u Vranju, a potom i pred sudom u Nišu izjavio da mu je ep. Pahomije još 1995. godine priznao da je u tri navrata seksualno zlostavljao maloletnog učenika bogoslovije R. S.  (koji nije bio u grupi dečaka koji se pominju u optužnici). Na pitanje kako je to moglo da se dogodi, ep. Pahomije je svešteniku odgovorio: "Dok u grob ne legneš, ne možeš biti siguran šta će ti se dogoditi". Blic, 27. mart 2006. god. str. 14-15.

[42]  Najviše slučajeva razotkrivanja poročnog življenja rimokatoličkog klera o kojima je saznala javnost u Srbiji otkriveno je ne u katoličkim evropskim zemljama, već u SAD – u kojima većinu vernika imaju evanđeoski protestanti. To najverovatnije iz razloga što se u evropskim katoličkim zemljama, kao i u Srbiji, uglavnom prikrivaju ovakvi slučajevi, dok u SAD, zemlji razvijene demokratije, u kojoj ni aktuelni predsednik države nije imun na ispitivanje pred sudskim tužilaštvom (setimo se samo Bila Klintona i njegove banalne seksualne afere sa Monikom Levinski, kada su pojedine delove suđenja direktno prenosile sve glavne svetske televizije – a što je moguće samo u razvijenim demokratskim društvima), jednostavno nije moguće da oni koji krše zakon ostanu neotkriveni.

[43]  Judin poljubac, str. 257. Naglasak moj.

[44]  Isto, str. 75. Naglasak moj.

[45]  2. Petrova 2:1-3. Naglasak moj.

[46]  Blic News, 8. avgust 2001. god. str. 13. Naglasak moj.

[47]  Vidi: Novine vranjske 7. 8. 2003. god. str. 22-23.

[48]  Večernje novosti, 28. jul 2003. god. str. 23. Naglasak moj.

[49]  Isti izvor, 17. i 18. avgust 2003. g. str. 15.

[50]  Isti izvor, 17. avgust. 2003. str. 15. Naglasak moj.

[51]  Vidi: Matej 27:3-5.

[52]  Jezekilj 34: 2, 4, 8. Naglasak moj.

[53]  Pomenuti događaj se odigrao u prvoj polovini 2000-te godine, kada je prosečna mesečna plata u Republici bila između 50-80 nemačkih maraka.

[54]  Glas javnosti, petak, 16. jun. 2000. br. 687. str. 14. Naglasak moj.

[55]  Judin poljubac, str. 166. Naglasak moj.

[56]  2. Petrova 2:2. Naglasak moj.

[57]  2. knj. Samuilova 12:14-15. Naglasak moj.

[58]  Traktat u vidu crno – belog plakata, formata A-4. Autor nepoznat. Naglasak moj. Ovaj traktat se može pronaći u ponekim pravoslavnim i evanđeoskim crkvama u Srbiji.

[59]  Poslanica Filipljanima 3:5-6. Naglasak moj.

[60]  Vidi: 1. Tim. 1:13; Efescima 2:12.

[61]  Vidi: Rimljanima 10:2.

[62]  Matej 15:9.