četvrtak 24 jul 2014
  • Increase font size
  • Default font size
  • Decrease font size
Vaskrsenje Hristovo – Uskrs PDF Štampa El. pošta
Napisao Ivica Stamenković   

VASKRSENJE HRISTOVO - USKRS

A u prvi dan nedeljni dođoše vrlo rano na grob, i donesoše mirise što pripraviše, i neke druge žene s njima; Ali nađoše kamen odvaljen od groba. I ušavši ne nađoše telo Gospoda Isusa. I kad se one čuđahu tome, gle, dva čoveka staše pred njima u sjajnim haljinama; A kad se one uplašiše i oboriše lica k zemlji, rekoše im: Što tražite Živoga među mrtvima? Nije ovde; nego ustade; opomenite se kako vam kaza kad beše još u Galileji, Govoreći da Sin čovečiji treba da se preda u ruke ljudi grešnika i da se razapne i treći dan da ustane.

                                                                                                                 Evanđelje po Luki 24:1-7

Na početku prethodnog poglavlja istakli smo veličanstvenu istinu o tome da je rođenje Gospoda Isusa Hrista predstavljalo (i još uvek predstavlja) jedan od najuzvišenijih događaja u čitavoj dosadašnjoj istoriji sveta. Dovoljno smo snažno naglasili i svu jedinstvenost Hristove spasiteljske ličnosti kao i Njegovog dela.

Ipak, činjenica koja ostaje nepobitna glasi da bez Isusovog vaskrsenja iz mrtvih, grešno čovečanstvo ne bi imalo nikakvu nadu u pogledu zadobijanja večnog života. Spasiteljevo preuzvišeno učenje kao i izuzetni primeri Njegovog savršenog ispunjavanja Božije volje, ni za milimetar ne bi mogli da pomognu bilo kom grešniku po pitanju konačnog spasenja. Biblijska istina koju smo dovoljno dobro naglasili proučavajući drugo, treće i četvrto poglavlje ove knjige, nedvosmisleno ukazuje na to da je za spasenje grešnika neophodna vera u vaskrslog Spasitelja koji je na svojim plećima poneo teret naših grehova, radi kojih je na kraju raspet i umro strašnom smrću. Istinu o tome da bi život sledbenika Isusa iz Nazareta bio puka ispraznost, u slučaju da je njihov Učitelj ostao u grobu, potvrdio je i apostol Pavle u jednoj od svojih poslanica. On je naime rekao da, ukoliko Isus nije vaskrsao iz mrtvih, onda ne samo da nema nade za spasenje grešnika, već su i sami hrišćani, među kojima i on, dostojni sažaljenja zbog gajenja svog nerasudnog sujeverja i nade u svoje buduće vaskrsenje:

„Ali ako se propoveda da je Hristos vaskrsnut iz mrtvih, kako neki među vama govore da nema vaskrsenja mrtvih? Ako pak nema vaskrsenja mrtvih, onda ni Hristos nije vaskrsnut. A ako Hristos nije vaskrsnut, tada je prazna naša propoved, prazna je i vaša vera. Uz to nalazimo se i kao lažni svedoci Božiji, zato što smo svedočili protiv Boga – da je vaskrsao Hrista, koga nije vaskrsao, ako mrtvi zaista ne vaskrsavaju. Jer ako mrtvi ne vaskrsavaju, ni Hristos nije vaskrsnut. A ako Hristos nije vaskrsnut, uzaludna je vaša vera, još ste u svojim gresima. Prema tome, propadoše koji u Hristu pomreše. Ako smo se samo u ovom životu uzdali u Hrista, jadniji smo od svih ljudi.“[1]

Najosnovniji zadatak kojeg je Gospod Isus Hristos preuzeo na sebe u večnosti, u skladu sa svojim božanskim neograničenim sveznanjem i mudrošću, jeste Njegovo utelovljenje tj. preuzimanje na sebe ljudskog propadljivog tela. U njemu je mogao da bude rođen, da saoseća sa palim i grešnim ljudima, i na kraju umre i bude kažnjen od Boga zbog njihovih grehova. Apostol Petar, kao i pisac poslanice Jevrejima to potvrđuju rečima da je Isus još „pre postanka sveta bio predodređen“[2] da strada radi spasenja grešnika, i to „dolazeći da izvrši Božiju volju“[3]. Gospod Hristos je, u jednom od svojih izuzetnih govora, upoređujući sebe sa „dobrim pastirom“ izjavio da je cilj Njegovog dolaska na zemlju „polaganje svoga života za ovce“. Ipak, pored polaganja svoga života, Gospod je u tom govoru obećao da će nakon svoga stradanja vaskrsnuti iz mrtvih:

„Ja sam dobri pastir. Dobri pastir polaže svoj život za ovce. (...) Ja sam dobri pastir, i znam svoje i moje ovce poznaju mene. Kao što Otac poznaje mene i ja poznajem Oca, i polažem svoj život za ovce. (...) Otac me ljubi zato što ja polažem svoj život, da ga opet uzmem. Niko ga ne uzima od mene, nego ga ja sam od sebe polažem. Imam moć da ga položim, a mogu da ga opet uzmem, - ovaj nalog sam primio od Oca.“[4]

Gospodnja večna namera je, dakle, bila krsna smrt i vaskrsenje iz mrtvih Spasitelja Isusa Hrista. Prema rečima apostola Petra koje je izgovorio na dan silaska Svetoga Duha, pred mnogim hiljadama Izrailjaca, „Bog je Isusa oslobodio smrtnih bolova i podigao ga, jer nije bilo mogućno da ga smrt drži“[5]. Smrt nije mogla da zadrži Onoga koji je sam davalac života, koji je za sebe posvedočio da je „vaskrsenje i život“ (Jn. 11:25), kao i to da je „bio mrtav a sada je živ u sve vekove, i ima ključeve od smrti i od ada“ (Otk. 1:18).

Iako se danas, u XXI veku, kao i mnogim stolećima ranije, vaskrsenje Isusa Hrista iz mrtvih smatra samo domenom vere, tj. religioznim pogledom pojedinaca, u prvo vreme, za života apostola – to nije bio slučaj. Naime, definišući pojam vere, pisac poslanice Jevrejima ju je okarakterisao kao „čvrsto pouzdanje u ono čemu se nadamo, osvedočenje o stvarima koje ne vidimo“ (Jev. 11:1). Dakle, između ostalog, vera može da bude definisana kao „čvrsta nada“. Međutim, u skladu sa Pavlovim pisanjem u poslanici Rimljanima 8:24, gde je rekao: „a nada koja se vidi – nije nada, jer, kad neko nešto gleda, zašto da mu se nada?“, možemo da sa sigurnošću ustvrdimo da apostolsko verovanje u vaskrsenje Isusa Hrista iz mrtvih nije bila samo „čvrsta nada“ u ono što se „ne vidi“. Naime, po svedočenju samih apostola, oni su bili svedoci i očevici njegovog vaskrsenja i pojavljivanja nakon toga. Apostol Pavle, koji u prvo vreme nije bio među dvanaestoricom apostola, pisao je Korinćanima, od kojih su neki posumnjali u mogućnost vaskrsavanja mrtvih, da je on lično, zajedno sa stotinama drugih, video vaskrslog Hrista:

„Ja sam vam pre svega predao ono što sam i primio: da je Hristos umro za naše grehe – po Pismima, i da je sahranjen, i da je vaskrsnut trećega dana – po Pismima, te se javi Kifi, zatim Dvanaestorici. Potom se odjednom javi više od pet stotina braće, od kojih većina živi do danas, a neki umreše. Zatim se javi Jakovu, pa onda svima apostolima. A posle svih javi se i meni kao nedonoščetu.“[6]

Apostol Petar, koji se u strahu od svoga hapšenja odrekao Gospoda Isusa, kasnije je, na dan Pedesetnice, kao očevidac Hristovog vaskrsenja iz mrtvih posvedočio pred hiljadama ljudi (među kojima je bilo i dosta onih koji su iz sveg glasa tražili smrt Proroka iz Nazareta), i to veoma glasno, govoreći:

„Ovoga Isusa je Bog vaskrsao, čemu smo mi svi svedoci.“[7]

Dakle, prema svedočenju apostola i mnogih drugih Isusovih sledbenika iz prvog veka nove ere, vaskrsli Hristos je sa njihove strane viđen živ. I ne samo to! Apostoli su sa njime, posle njegovog vaskrsenja, zajedno jeli, pili i razgovarali i to u toku čitavih četrdeset dana[8]. U toku perioda višenedeljnog Hristovog javljanja učenicima, kao i nakon silaska Svetog Duha i rađanja Crkve, Isusovi protivnici, judejske verske starešine – fariseji, sadukeji i književnici, nisu imale ni jedan dokaz kojim bi ukazale na neistinitost apostolskog propovedanja o vaskrsenju svoga Učitelja. Novi grob Josifa iz Arimateje u koji je položeno mrtvo Isusovo telo, a kojeg su čuvali rimski vojnici – bio je prazan. Šta više, i ovi, u mnogobrojnim bitkama prekaljeni, neustrašivi borci, svedočili su o pojavljivanju anđela i pomeranju kamena koji je bio navaljen na ulaz sada već prazne grobnice. Nevolja u koju su Hristovim vaskrsenjem dospeli fariseji i sadukeji je bila tolika da su morali da posegnu za velikom podvalom. Naime, uspeli su da velikom količinom novca kojeg su dali stražarima – utiču na njih da promene iskaz, i tako prestanu da svedoče o vaskrsenju čiji su bili svedoci.[9] Podvala judejskih starešina, koja se kasnije, prema svedočenju evanđeliste Mateja, proširila među Jevrejima kao glavni izgovor za ostajanje u neverstvu, sastojala se u tome da su, tobože, Isusovi učenici ukrali njegovo telo iz groba dok su stražari spavali.

Verujem da i danas postoje ljudi koji smatraju da Isus nije uistinu vaskrsao, već da je njegovo telo ukradeno iz groba. Međutim, ovako nešto ni najmanje nije verovatno. Na ovom mestu navešću jedan poduži citat iz izuzetne knjige Džoša Mekdauela, u kojoj je autor izložio mnoštvo dokaza u korist verovanja u istinitost Isusovog vaskrsenja:

„Jedna druga teorija govori da su učenici ukrali telo dok je straža spavala. Utučenost i kukavičluk učenika daju nam poražavajući dokaz protiv te ideje po kojoj su odjednom postali tako hrabri i neustrašivi pred odredom vojnika koji su čuvali grobnicu da su ukrali Isusovo telo. Nisu bili raspoloženi da pokušaju tako nešto.

Dž. N. D. Anderson je bio dekan na Pravnom fakultetu Univerziteta u Londonu, predsednik odseka za orijentalno pravo pri Školi za orijentalne i afričke studije, i direktor na Institutu za pravo na londonskom univerzitetu. Komentarišući teoriju po kojoj su učenici ukrali Isusovo telo, on kaže: „To bi bilo u totalnoj suprotnosti sa svim onim što znamo o njima: njihovom moralnom učenju, načinu na koji su živeli, njihovoj istrajnosti u stradanju i progonu. To ne bi objasnilo ni njihovu dramatičnu promenu – od utučenih i snuždenih begunaca nastali su svedoci koje nikakvi protivnici nisu mogli da spreče u svedočenju o Isusu.“

Teorija da su jevrejske ili rimske vlasti prenele Hristovo telo ne predstavlja ni malo pametnije objašnjenje za praznu grobnicu nego što je to teorija da su učenici ukrali telo. Ako su vlasti imale telo ili znale gde se ono nalazi, zašto onda nisu, kad su učenici propovedali vaskrsenje u Jerusalimu, objasnili da su ga oni uzeli?

Ako su to učinili zašto nisu rekli gde se telo zaista nalazi? Zašto nisu otkrili leš, stavili ga na zapregu i provozali ulicama Jerusalima? Takav postupak bi sigurno uništio hrišćanstvo.

Dr Džon Vorvik Montgomeri primećuje: „Neverovatno bi bilo da su rani hrišćani mogli izmisliti takvu bajku i propovedati je među onima koji su lako mogli da je opovrgnu jednostavnim iznošenjem Isusovog tela.“

Profesor Tomas Arnold, koji je 14 godina bio upravnik Ragbija, autor čuvene „Istorije Rima“ u tri toma, koji je postavljen za šefa katedre za modernu istoriju na Oksfordu, veoma dobro je znao vrednost dokaza u utvrđivanju istorijskih činjenica. Rekao je: „Godinama sam proučavao istorijske događaje, ispitivao i odmeravao dokaze onih koji su o tim događajima pisali, i ne znam ni za jednu činjenicu u istoriji čovečanstva koja je dokazana boljim i potpunijim dokazima svih vrsta, kao pomoć jednom nepristrasnom istraživaču, nego što je taj ogromni znak koji nam je Bog dao da je Hrist umro i podigao se iz mrtvih.“

Engleski naučnik Bruk Fos Vestkot je rekao: „Uzimajući sve dokaze zajedno, nije previše reći da ne postoji ni jedan istorijski događaj koji je bolje ili raznovrsnije poduprt dokazima nego što je to Hristovo vaskrsenje. Ništa osim prethodne pretpostavke da je lažno ne bi moglo nametnuti ideju o nedostatku dokaza za to.“

Dr Sajmon Gringlif je bio jedan od najvećih stručnjaka za pravo u Sjedinjenim Državama. Bio je čuveni profesor prava na Harvardskom univerzitetu, i nasledio je sudiju Džozefa Storija kao dekan Pravnog fakulteta na tom univerzitetu. (...) Dok je bio profesor prava na Harvardu, Gringlif je napisao delo u kojem je proučio vrednost svedočanstava apostola o Hristovom vaskrsenju. Zapazio je da je nemoguće da su apostoli „mogli da nastave da ističu istine o kojima su pričali, da se Isus nije podigao iz mrtvih, i da nisu znali ovu činjenicu onako sigurno kao što su znali bilo koju drugu.“ Gringlif zaključuje da je Hristovo vaskrsenje jedan od najbolje potvrđenih događaja u ljudskoj istoriji, što se da videti na osnovu zakona pravnog dokaza koji se primenjuje na sudskim procesima.

Jedan drugi pravnik, Frenk Morison, zainatio se da će opovrgnuti dokaze o vaskrsenju. Verovao je da je Isusov život jedan od najlepših ljudskih života, ali kad je razmišljao o vaskrsenju smatrao je da je neko prilepio mit na priču o Isusu. Nameravao je da napiše jedan opis poslednjih nekoliko dana Isusovog života. Mislio je da će jedan pametan, razumski pristup temi o Isusu potpuno omalovažiti njegovo vaskrsenje. Međutim, pošto je proučavao činjenice, njegovo pravno obrazovanje ga je nagnalo da promeni mišljenje. Konačno je napisao bestseler „Ko je odvalio kamen?“. Prvom poglavlju je dao naziv „Knjiga koja je odbila da bude napisana“, i ostala poglavlja odlučno govore o dokazima Hristovog vaskrsenja.

Džordž Eldon Led ovako zaključuje: „Jedino razumno objašnjenje za ove istorijske događaje je da je Bog podigao Isusa u telu.“

Onaj koji veruje u Isusa Hrista danas može da ima potpuno pouzdanje, baš kao i prvi hrišćani, da njegova vera nije zasnovana na mitu ili legendi, već na čvrstoj istorijskoj činjenici da je Hrist vaskrsao i da je grobnica prazna.“[10]

Naravno, i pored sve uverljivosti upravo navedenih stavova svetski značajnih autoriteta po pitanju istoričnosti Isusovog vaskrsenja iz mrtvih, ne bismo smeli da pomislimo da je ovde dokazima kraj. Njih ima zaista odviše, tako da nijedan čovek današnjice ne mora da ostane u nedoumici i neznanju po ovom pitanju – ukoliko to sam ne želi.

Ipak, pored onih koji i mimo svih dokaza ne žele da veruju u vaskrslog Spasitelja, postoje i oni koji u Njegovo ustajanje iz mrtvih veruju, ali svom verovanju dodaju i neke, istorijski dokazano, pogrešne i biblijski neutemeljene dogme. Takav je slučaj sa pravoslavnim vernicima, koji osim Svetom pismu veruju i predanjima svoje crkve.

Na narednim stranicama upoznaćemo se sa verovanjima pravoslavnih za koje evanđeoski hrišćani smatraju da ne predstavljaju deo istinitog božanskog otkrivenja.

PRAVOSLAVNA PREDANjA O DOGAĐAJIMA VEZANIM ZA HRISTOVO VASKRSENjE

Iako veruju u bukvalno vaskrsenje Isusa Hrista iz groba, trećega dana po raspeću, oci Pravoslavne crkve su tom događaju pridodali i neka nebiblijska učenja, proglašavajući ih upravo biblijskim. Najvažnija među njima su u vezi običaja farbanja jaja za Uskrs, za koji se tvrdi da potiče iz svetog predanja Crkve. I ovom običaju se pripisuje jaka duhovna simbolika.

Običaj farbanja jaja za Uskrs

Evo na koji način pravoslavni udžbenik veronauke objašnjava poreklo običaja farbanja uskršnjih jaja:

Po predanju, ovaj običaj je nastao iz sledećih činjenica:

a) Kada su hrišćani na Veliki petak tvrdili da će Hristos vaskrsnuti, Jevreji su im, podsmevajući im se, govorili da će to biti kada kokoške počnu nositi crvena jaja. I gle čuda, u nedelju kokoške su pronele crvena jaja. Toga dana je i Hristos vaskrsao. U spomen toga boje se jaja do dana današnjega.

b) Početak ovoga običaja, da se za Uskrs spremaju farbana jaja, potiče još iz vremena Hristovog Vaskrsenja i Vaznesenja. Sledbenici Isusa Hrista, Marija Magdalina došla je, posle Hristovog Vaznesenja u Rim radi propovedanja Evanđelja. I kada je izašla pred cara Tiberija, pozdravila ga je rečima: „Hristos vaskrse!“ i pruži mu na dar ofarbano jaje. Ovakav poklon Svete Marije Magdaline objašnjava se time što je u Rimu i kod drugih naroda bio običaj darivanja jaja pri nastupanju Nove Godine, koja je tada obično počinjala u proleće.“[11]

Što se tiče prve svetopredanjske priče, lako možemo da utvrdimo da ona nema nikakvog temelja u evanđeljima, te da stoji u direktnoj suprotnosti sa apostolskim izveštajima. Iako pravoslavno predanje tvrdi da su Hristovi učenici na Veliki petak propovedali o budućem Isusovom vaskrsenju, Sveto pismo nam daje do znanja da se desilo upravo suprotno. Nakon Hristovog hapšenja svi apostoli su se razbežali a Petar ga se tri puta odrekao:

„I pošto su otpojali hvalu, iziđoše na Maslinsku goru. Tada im reče Isus: svi ćete se vi sablazniti o mene ove noći; jer je napisano: ‘Udariću pastira, pa će se razbeći ovce od stada’. A posle svoga uskrsa otići ću pred vama u Galileju. Tada Petar odgovori i reče mu: Ako se svi sablazne o tebe, ja se nikada neću sablazniti. Reče mu Isus: zaista ti kažem da ćeš me se tri puta odreći ove noći pre no što zapeva petao. Reče mu Petar: i ako treba da umrem s tobom, neću se tebe odreći. Tako rekoše i svi učenici. (...) I dok je on još govorio, gle Juda, jedan od Dvanaestorice, dođe i s njim mnogi ljudi sa mačevima i batinama, poslani od prvosveštenika i narodnih starešina...Tada pristupiše, staviše ruke na Isusa i uhvatiše ga... Tada ga svi učenici ostaviše i pobegoše.[12]

Iako je Gospod mnogo puta napominjao da će u Jerusalimu biti ubijen i da će trećeg dana ustati iz mrtvih, apostoli nisu shvatali značenje ovih Njegovih reči:

„I otišavši odande prolažahu kroz Galileju, i nije hteo da ko dozna; poučavaše, naime, svoje učenike i govoraše im: Sina čovečjeg predaju u ruke ljudske, i ubiće ga, a kad ga ubiju, posle tri dana će vaskrsnuti. No oni ne razumevahu taj govor, te se bojahu da ga upitaju.“[13]

Isti stepen neverovanja u mogućnost i realnost Isusovog vaskrsenja apostoli i ostali učenici su ispoljili i na sam dan Njegovog ustajanja iz groba. Pa čak i nakon Njegovog pojavljivanja pred nekima od njih! Vesti o Gospodnjem uskrsnuću su smatrali praznom šalom. Apostol Toma je, čak, u svom neverovanju istrajao čitavih osam dana.[14]

„A kada je vaskrsao rano u prvi dan nedelje, javi se prvo Mariji Magdalini, iz koje beše izagnao sedam demona. Ona ode i javi onima što su bili s njim – koji tugovahu i plakahu. A oni čuvši da je živ i da ga je ona videla – ne poverovaše. Posle toga javi se u drugom obličju dvojici od njih na putu – kad su išli u selo. I oni odoše te javiše ostalima; ni njima ne poverovaše.“[15]

„To su bile Marija Magdalina i Jovana i Marija Jakovljeva majka; i ostale žene s njima rekoše ovo apostolima. A njima se ove reči učiniše kao prazna šala i nisu im verovali.“[16]

Budući da nas evanđelisti izveštavaju da su apostoli zbog Isusove smrti bili tužni i uplakani, te da nisu ni pomišljali da je Njegovo vaskrsenje uopšte moguće, sasvim je jasno da na Veliki petak nisu propovedali ono u šta ni sami nisu verovali, već su se razbežali kud koji. Shodno tome, Jevreji nisu imali čemu da se ismejavaju a ni kokoške nisu pronele crvena jaja.

No, druga priča, koja govori o Mariji Magdalini i njenoj poseti Rimu, te darovanju farbanog jajeta caru Tiberiju (uz objašnjenje da je i kod paganskih naroda postojao običaj darivanja jajeta prilikom prolećnih praznika) mnogo je zanimljivija. Sasvim je sigurno da se ni ovaj događaj nikada nije odigrao, a za to postoji nekoliko dokaza. Najpre, knjige Novoga zaveta, a posebno Dela apostolska, nam ništa ne govore o tome. Ukoliko je ustanovljenje običaja farbanja jaja za Uskrs zaista potekao od ove Gospodnje sluškinje (a ne, dakle, od crvenih jaja koje su kokoške pronele na Uskrs – u skladu sa prvom pripovešću), onda je to veoma značajan događaj. Ako je bojenje jaja zaista ustanovljeno u prvom veku, prosto je neverovatno da taj običaj ne pominje ni jedan od apostola. Kao što je to slučaj i sa Božićem, Sveto pismo nam ne daje podatke o tome da je prva Crkva obeležavala godišnjice Isusovog vaskrsnuća, a pogotovu ne sa običajima koji danas postoje u okviru Pravoslavlja. Ne postoji ni jedan istorijski podatak da je Marija Magdalina ikada bila u Rimu (kao doduše ni apostol Petar za koga Rimokatolička crkva tvrdi da je bio prvi rimski biskup tj. papa). Kada budemo detaljnije proučili običaj bojenja jaja kod mnogobožačkih naroda i ustanovili kakvo je bilo njegovo izvorno značenje, biće nam mnogo jasnije zbog čega je nemoguće da se ovaj događaj ikada odigrao. Pošto je, naime, sigurno da ovaj običaj nije potekao od Hrista i apostola (a ni od ostalih Gospodnjih učenika – pa tako ni od Marije Magdaline) jer se nigde u svetim spisima ne spominje, odmah možemo da pretpostavimo da je i on, poput drugih mnogobrojnih vezanih za božićne praznike, potekao iz paganizma. Ova pretpostavka je, naravno, i te kako opravdana. Veselin Čajkanović nam rasvetljava istinu i u ovom slučaju:

„Valja dodati da su hrišćani – pripadnici orijentalnih (istočnih, prim. I. S.) crkava uneli u proslavljanje Uskrsa i nekolike neznabožačke običaje iz Adonisovog kulta. Adonis, ili, kod Vavilonjana, Tamuz, bio je božanstvo vegetacije, ljubimac Afroditin. (...) Običaji sa ovog Adonisovog praznika ušli su, u istočnim crkvama, i u uskršnji ceremonijal. (...) Centralno mesto ima, razume se, običaj bojadisanja jaja, tucanje jajima, poklanjanje i ritualno jedenje. Običaj bojadisanja jaja poznat je i drugim hrišćanskim narodima u Evropi – očevidno je, dakle, vrlo star. Kakav je cilj tim uskršnjim jajima, i kakvo im je poreklo?“[17]

Nakon što nam je stavio do znanja da su crkve na istoku prihvatile paganske običaje i spojile ih sa proslavom sećanja na Hristovo vaskrsenje, Čajkanović je ustvrdio da je običaj bojenja jaja veoma star. Odgovarajući na pitanje o njegovom poreklu on iznosi nekoliko pouzdanih činjenica.

Najpre, jaje je izvor života, i mnoge istočne religije su ga povezivale sa prvobitnim nastankom sveta. U grčkoj mitologiji, iz prvobitnog haosa formiralo se iskonsko jaje iz koga se „izlegao“ vrhovni bog svemira (bog ljubavi), Eros[18]. Sa druge strane, slično verovanju starih Grka, u starom hinduističkom epu Mahabharati, opisano je stvaranje kosmičkog jajeta koje se raspalo – a iz njega proizašao bog Brahma koji je kasnije stvorio svet.[19] Upravo iz tog razloga što iz njega proizilazi život, jaje je bilo veoma važno u starinskom kultu mrtvih kod mnogih naroda. Prema ovim verovanjima, mrtvi sa one strane groba produžavaju svoje postojanje i imaju slične prohteve kao i dok su bili na ovome svetu. Njihova egzistencija zavisi pre svega od zadovoljavanja potreba za hranom i pićem, te su njihovi srodnici dužni da im na groblju ostavljaju ponude ili simbolički jedu i piju „za njihovu dušu“. Čajkanović smatra da bi žrtva, u kojoj se dušama umrlih nudi jaje bila njima naročito draga, iz razloga što ono poseduje život koji je mrtvima najpotrebniji. Poznati švedski naučnik Martin Nilson, utvrdio je da su u celom grčkom svetu žrtvovana jaja dušama pokojnika. Pored informacija koje nam nudi, o tome da su i u srpskom narodu poznati običaji da se na grobljima ostavljaju jaja kao ponude pokojnicima, kao i da se „dele“ za njihovu dušu, ovaj priznati naučnik nam saopštava i sledeće:

„Najzad, valja spomenuti da jaja, i kod nas i kod drugih naroda, imaju važnu ulogu i prilikom setve i u prolećnim vradžbinama oko stoke: u prvom slučaju zakopava se jaje u brazdu od oranja, u drugom slučaju razbija se o rog najstarijeg ovna. Moguće je da se u oba ova slučaja očekuje mistično izazivanje ili prenošenje plodnosti poljske i stočne – i onda bi ovaj običaj dolazio u oblast takozvane analogne magije; ili je to žrtva demonima, eventualno dušama predaka, od kojih zavisi poljska i stočna plodnost.“[20]

Prema ovom autoru, razumljivo je da odgovor na pitanje kakvu povezanost ima Uskrs sa jajima, treba potražiti u prethodno opisanim magijskim radnjama. Naime, setva i vradžbine oko stoke su se dešavale u proleće, upravo u ono vreme kada se obeležava i dan Hristovog vaskrsenja. Da ovaj običaj potiče iz kulta mrtvih dokazuje i to da jaja moraju da se oboje uveče, pre izlaska sunca, što je pravilo koje važi i za kuvanje jaja o subotnim zadušnicama. Večernje farbanje uskršnjih jaja (na Veliki Petak) je sasvim prirodno iz razloga što se demonima i božanstvima donjeg sveta žrtva sprema po pravilu samo u noćnim časovima.[21] Međutim treba stići i do odgovora zbog čega se jaja farbaju prevashodno crvenom bojom (iako ni druge nisu izostavljene)? Prema objašnjenju pravoslavnih, jaje (koje je simbol Hrista koji bez ičije pomoći izlazi iz groba) se boji crvenom bojom jer ona simbolizuje Njegovu krv koju je prolio na krstu. Međutim, i ovo objašnjenje je samo „hristijanizovano“ značenje bojenja jaja u Pravoslavlju, preuzeto iz kulta mrtvih - koji naravno nema nikakve dodirne tačke sa Hristom i Njegovim evanđeljem. Naime, u kultu mrtvih je, prema Čajkanoviću, crvena boja prvenstveno korišćena iz razloga što simbolizuje krv (ali ne Hristovu, jer ovaj mrtvački kult sa hrišćanstvom nema nikakvih sličnosti), koja mrtvima može da povrati život. Umesto prolevanja krvi na grobovima pokojnika (što se činilo u davnim vremenima) danas se proleva njegova zamena – crveno vino. Krv može da bude zamenjena i crvenom bojom, a to dokazuje i drevni običaj koje se praktikovao u preistorijskoj Evropi, da se kosti mrtvaca, ukoliko bi bile ponovo iskopane – premazuju crvenom bojom.

„Crvena boja na jajima, dakle, simvol je krvi. Jaja je naš narod, zacelo, bojadisao crvenom bojom još ranije, u kultu predaka, pa je posle taj običaj preneo i na Uskrs.“[22]

Pošto smo na ovaj način uvideli kakvu su ulogu crvena jaja vršila u okviru starog srpskog idolopokloničkog kulta, bilo bi interesantno da kažem i reč – dve o farbanju jaja u ostalim drevnim tradicijama. Naime, američki istraživač Ralph Woodrow je došao do saznanja da su jaja bila značajni simboli u mnogim mnogobožačkim religijama. Tako, on veli da su drevni Druidi nosili jaje kao sveti simbol svog idolopokloničkog reda. Takođe kaže da je procesija u čast rimske boginje Ceres bila predvođena nošenjem jajeta. U misterijama boga Bahusa se ono blagosiljalo, a i kinezi su koristili ofarbana jaja u svojim religioznim proslavama. U Japanu je postojao običaj da se jaja boje bronzanom bojom. Među Egipćanima se jaje povezivalo sa Suncem i bilo njegovim simbolom, a koristilo se prilikom prolećnih proslava. Takav slučaj je bio i u severnoj Evropi, gde su se jaja bojila u slavu boginje proleća (što uostalom priznaje i „Veronauka u kući“, u tekstu citiranom na početku). Jaje kao simbol plodnosti i obnovljenog života, zaključuje ovaj autor navodeći enciklopediju „Britaniku“, vraća nas ka drevnim Egipćanima i Persijancima koji su imali običaj da boje i jedu jaja u okviru svojih prolećnih praznika.[23]

Upravo iz razloga što običaj farbanja i darivanja jaja prilikom prolećnih praznika seže duboko u paganizam, prosto je nemoguće da su prvovekovni hrišćani i apostoli, koji su se čvrsto držali Istine, mogli da uvedu ovakvu praksu i sjedine je u sistem obožavanja jedinoga i pravoga Boga. Uvek kada su dolazili u kontakt sa mnogobožačkim idolopokloničkim religijama (kao što sam istakao i ranije), apostoli su snažno istupali protiv njih. Nisu ih usvajali i davali im hrišćansko značenje (kao da je to uopšte i moguće) da bi, eto, na neki način – makar kakav, pridobili pagane i učinili ih hrišćanima. Evo kako nas o tome izveštava evanđelist Luka:

„A kad ih je Pavle očekivao u Atini, uzbudi se njegov duh u njemu – posmatrajući grad koji je bio pun idola.“[24]

„Čuvši to apostoli, Varnava i Pavle, razderaše svoje haljine, skočiše među narod vičući i govoreći: ljudi, šta to činite? I mi smo ljudi – kao i vi, propovedamo vam evanđelje – da se od ovih ništavnih stvari obratite živom Bogu.“[25]

„A mnogi od onih koji su bili poverovali dolažahu i ispovedajući se kazivahu svoja dela. Od onih pak koji su se bavili vračanjem priličan broj donese svoje knjige na gomilu, pa ih spališe pred svima; proračunaše njihovu vrednost i nađoše da vrede pedeset hiljada srebrnika. Tako je reč Gospodnja snažno rasla, i pokaza svoju moć.“[26]

Božija Reč je sasvim jasna. Kada neka osoba postane hrišćaninom, ona vrlo brzo odbacuje sve što je praktikovala ranije – a što je u suprotnosti sa Gospodnjom voljom objavljenom u Svetom pismu. Sa druge strane, samo oni ljudi koji hrišćanstvo prihvate forme radi, kao predačku tradiciju (a takvih je nažalost veliki broj među Srbima) ne vode računa o tome da li ono što veruju i čega se drže zaista potiče iz evanđelja ili vodi poreklo iz neke hrišćanstvu daleke i suprotstavljene religije.

Evo na koji je način i mudri Dositej govorio o ljudima koji su bili „hrišćani“ samo po imenu, a nisu se starali da ispitaju da li je ono što veruju zaista Bogu ugodno:

„Oči ima, i ne vidi; uši ima, i ne čuje. Ovakovi, ako je hristjanin, on je samo po slučaju hristjanin; što god veruje i tvori, iz samog običaja i veruje i tvori; niti ti on mari niti se miče da proraspita šta je naš čelovjekoljubivi Spasitelj učio i zapovedio, šta li su ljudi na nekoliko stotina godina posle njega izmislili i pridodali. Evo ti u malo reči plotski čovek, o kom se ništa drugo ne može reći nego: rodio se, živio i umreo, pak tu ti mu i oluj.“[27]

Smatram da je na kraju posve jasno zbog čega je nemoguće da su prvovekovni hrišćani ustanovili i u crkvenu praksu uveli običaj bojenja jaja pred Uskrs. Oni koji su se protiv neznabožačkih praksi i učenja borili svim silama, u skladu sa Gospodnjom naukom[28], sigurno nisu mogli da čine ono što je bilo potpuno protivno njihovim uverenjima. Zato nam ništa drugo ne preostaje nego da i ovu svetopredanjsku pripovest proglasimo legendarnom i neistinitom, poput mnogih koje smo do sada, u prethodnim poglavljima, spomenuli.

Poreklo uskršnjeg četrdesetodnevnog posta

U pravoslavnom verskom kalendaru obeleženo je nekoliko velikih postova, među kojima je i onaj pred praznikom Uskrsom. Ovaj post traje 7 nedelja, tj. ukupno tačno 48 dana. Ukoliko si sada, poštovani čitaoče, zbunjen, jer si maločas u podnaslovu pročitao da uskršnji post traje četrdeset dana, u ovom delu poglavlja saznaćeš u čemu je zapravo stvar. Naime, kao i u vezi drugih verskih običaja kojih se posle pada komunizma počeo da pridržava i naš narod, a pod uticajem, u životima mnogih sve prisutnije Pravoslavne crkve, takva je situacija i povodom poštovanja i obdržavanja velikog uskršnjeg posta. Upravo u skladu sa maločas citiranom izjavom velikog srpskog prosvetitelja Dositeja, najveći deo našeg naroda koji je, bez iskrenog i pravog obraćenja Bogu, počeo da sledi vekovne verske običaje, ne ulaže ni najmanjeg truda da „proraspita šta je naš čovjekoljubivi Spasitelj učio i zapovedio, šta li su ljudi na nekoliko stotina godina posle njega izmislili i pridodali.

Svaki čovek koji je makar jednom pročitao Sveto pismo (ili samo Novi zavet), pa čak i ne tako pažljivo, mogao je da zapazi da u njemu nigde ne postoji zapovest o ustanovljenju višenedeljnog posta pred praznik Hristovog vaskrsenja. Šta više, mogao je da uoči da prvovekovni hrišćani, među kojima i svi apostoli, uopšte nisu bili zainteresovani za obeležavanje godišnjeg praznika prilikom kojeg bi se prisećali vaskrsenja svoga Gospoda. To naravno iz razloga što su vernici ranohrišćanske ere, predvođeni apostolima, bili uistinu nanovorođeni, i živeli verom u vaskrslog Gospoda svakim danom. Svakodnevno su u svom duhu osećali Gospodnje prisustvo i vođstvo Njegovog Duha koji ih je upućivao ka sve većem bogopoznanju i neprestanom posvećenju. Sa druge strane, podsećanje na Hristovo vaskrsenje jednom godišnje potrebno je ljudima koji su Gospoda zaboravili, i koji se uopšte ne trude (u većini slučajeva) da žive po Njegovoj svetoj volji. Zapravo, u srpskom narodu najveći deo ljudi nikada ne posećuje ni hramove svoje tradicionalne crkve. Pa čak ni na praznik Vaskrs, kada po vas dan svojim sagovornicima upućuju pozdrav „Hristos vaskrse – Vaistinu vaskrse“.

Jedan od srednjevekovnih reformatora iz Engleske, Hju Latimer (1485. - 1555. god.), primećujući veliku duhovnu neprosvećenost naroda, koja je bila sa jedne strane posledica upotrebe latinskog jezika u bogosluženjima (tj. nekorišćenje narodnog razumljivog jezika), a sa druge praktikovanje nebiblijskih crkvenih običaja i rituala, doneo je ispravan duhovni zaključak. Ovaj zaključak, smatram, potpuno je upotrebljiv i po pitanju sporne religioznosti našeg naroda. Naziv teksta iz koga ću citirati nosi zastrašujući naslov, koji opisuje sotonu kao vrednog zarobljivača i obmanjivača ljudskih duša, a glasi - „Đavo kao episkop“:

„A njegova dužnost je da sprečava religiju, da održava sujeverje, da podstiče idolopoklonstvo, da širi svakovrsne papštine. Uvek je spreman da smišlja razne načine da zamagli i skrije Božju slavu. Gde se đavo nastani i počne da vršlja, tamo se odbacuju knjige i uzimaju sveće; odbacuje Biblija, a uzimaju brojanice; odbacuje svetlost evanđelja, a upotrebljava svetlost sveća; da čak i u podne. Gde đavo obitava, da bi prevagnuo, zavode se sujeverje i idolopoklonstvo, kađenje tamjanom, slikanje ikona, sveće, vrbove grančice, pepeo posle spaljivanja, sveta vodica i novo bogosluženje čovečjeg uma, kao da čovek može da izmisli bolji način bogosluženja od onoga koji je Bog odredio.“[29]

Iako svakako ne želim da kažem da je obdržavanje postova nešto loše, ipak ovakav post, kakav postoji u okviru Pravoslavne crkve i praktikuje se u srpskom narodu je Bibliji potpuno stran. Naime, istina je da su sam Hristos i apostoli postili. Tačno je i to da su postile mnoge starozavetne ličnosti, kao što sam objasnio u trećem poglavlju ove knjige. Ipak, ni Hristos, a ni apostoli nisu ustanovili specijalne vremenske periode koji su određeni za post, a koji bi trebali da se praktikuju u narednim vekovima u okvirima Crkve. Zato je dobro da postavimo pitanje odakle potiče uredba o praktikovanju uskršnjeg posta u trajanju od četrdeset dana? Odgovor na ovo pitanje nam daje pravoslavni istoričar Jevsevije Popović, koji u svojoj „Crkvenoj istoriji“ podrobno objašnjava vekovno oblikovanje ovog posta. Iz narednog teksta ćemo, dakle, jasno uočiti nebiblijsku podlogu ustanovljenju preduskršnjeg posta, i naučiti na koji se način, kroz mnoga stoleća, napokon došlo do ovakve forme posta kakva danas postoji:

„Uskršnji post, t.j. post pred Uskrs, je u ovom periodu sada jako proširen (period o kome govori Jevsevije je onaj od 312. god. - 622. god. posle Hrista; prim. I. S.); jer iako se već ranije po veoma sumnjivom svedočanstvu, naime po nepouzdanom Rufinovom prevodu 10. omilije Origenove na treću Mojsijevu, nazivao četrdesetnica (...), bilo da se označi kao imitacija 40-dnevnog Hristovog posta, bilo obzirom na ležanje Hristovo 40 sati u grobu, to pre ovog perijoda ipak se nije svugde prostirao na 40 dana, nego su u II. stoleću neki postili 1, neki 2, neki 3 ili više dana, u III. stoleću većina jednu sedmicu. U drugom perijodu to izgledaše malo, i u početku V. stoleća mišljahu, da se mora postiti 3-6 sedmica, i na posletku 6 sedmica, tim pre, što je 6 sedmica od prilike 40 dana. Ali ni u početku V. stoleća trajanje tog posta, kao što doznajemo od crkvenog istorika Sokrata, ne beše još stalno. Kašnje se sve više razvijao u smislu 40 dnevnog posta, te se razvio čak i preko 6 sedmica, ali drukče na Istoku, drukče na Zapadu. Budući da 6 sedmica iznose doduše 42 dana, ali budući da nedelje i na Zapadu ne računaju u posne dane, to se na Zapadu postilo samo 6 dana u sedmici i 6 sedmica iznašahu tako samo 36 posnih dana, usled čega su, da se dobije broj 40, možda već za vreme Grgura (Grigorija) Velikog episkopa rimskog (590. – 604.) dodali tim 6 sedmica još 4 dana prethodne sedmice, te započinjali post sredom, koja je nazvana pepeljavom sredom (dies cinerum, pepeljavi dan), jer u znak kajanja posipahu glave pepelom; neki istorici drže Grgura (Grigorija) II. (715. do 721.) u VIII. stoleću za onog rimskog episkopa, koji je ta četiri dana dodao. Na Istoku je post od uvek bio strožiji i bolje ga izdržavahu, ovde je uz 6 sedmica naskoro došla i sedma; ovim 7 sedmicama dodata je još jedna sedmica sa polovnim postom, takozvana sirna (siropusna, bela) sedmica, kada se jeo sir, maslo i jaja, ali ne i meso. Neki dakle računahu da sa sirnom sedmicom ima 8 sedmica, ali subota i nedelja se ne broje u posne dane, te dakle svake sedmice ima samo 5 posnih dana, svega dakle 5 x 8 = 40 posnih dana. Drugi naprotiv sirnu sedmicu i strasnu ili veliku sedmicu ne računaju u pravi uskršnji post, nego prvu smatraju samo pripremom za isti, a poslednju kao sastavni deo uskršnjeg praznika (...) tako da za pravu četrdesetnicu ostaje 6 sedmica; ali to iznosi 42 dana, zato oduzimaju Cveti i Lazarevu subotu kao praznične i prelazne dane, da dobiju upravo 40 dana. Nasuprot takozvanoj drugoj i trećoj četrdesetnici, t.j. božićnoj i apostolsko-uspenskoj, uskršnja ili pravilnije preduskršnja se četrdesetnica naziva prvom ili velikom četrdesetnicom.“[30]

Nakon čitanja ovog prilično preciznog izveštaja iz crkvene istorije, iz koga smo mogli da saznamo da su vernici u drugom i trećem veku (dakle u posleapostolskom periodu) postili između jednog i sedam dana pred obeležavanje praznika Uskrsa, a u prvom očigledno ni toliko (jer nam Biblija o tome ništa ne govori), sasvim sigurno možemo da potvrdimo ispravnost stava kojeg zastupaju današnji evanđeosko-protestantski hrišćani o tome da četrdesetodnevni preduskršnji post nipošto nije obavezan za obdržavanje. Videli smo, naime, da se do ovolikog broja posnih dana pred Uskrs došlo posle mnogih vekova od Hristovog vaznesenja i smrti apostola, koji o ovom i ovakvom postu nisu ništa znali niti su ga kao takvog ustanovili.

Za kraj ovoga poglavlja navešću reči Dositeja Obradovića, koji je ispravno primetio da je u okvire Hristovog i apostolskog učenja tokom vekova uvedeno čitavo mnoštvo običaja kojih pravi hrišćani današnjice ne bi trebali da se pridržavaju, iz prostog razloga što nisu u skladu sa Božijom voljom objavljenom u Njegovoj Reči – Bibliji. Dositej u ovom tekstu kazuje da su slovenski narodi, među kojima i Srbi, primili hrišćanstvo od Grka u IX veku posle Hrista, koje je već do tog vremena prošlo kroz mnoga izopačenja i izvitoperenja prvobitne poruke:

„Greci su ljudi kao i ostali ljudi, mogli su se lasno prevariti kao i drugi, a mi od njih primili, pak se našli u istom škripcu, pak sad sve druge za prelaštene držimo, a sami sebe čiste kao sunce! Kad smo tako gotovi sve druge muštrati i suditi, nije li pravedno i vreme već da i sami sebe malo promuštramo i poprosudimo? Čini mi se da je ovo najpametnije. Kad su Greci i Latini od Hristova apostola primili hristjanski zakon, onda nije bilo ni časnoga drveta, ni ikona, ni svetih telesa, ni moštiju, ni kostiju, ni kanona, ni irmosa, ni tropara nikakva, ni najmanjeg kondaka. Za sve to blaženi i sveti apostoli nisu ni reči ni slova niti znali niti mislili. A naši slavenski narodi primiše hristjanstvo neki od Grekov, a neki od Latina. No kad? Na devet stotina godina posle apostola. Sade nek mi kaže ko zna: šta se nije moglo za  devet stotina  godina  izumiti i natrapati?“[31]

U narednim poglavljima ove knjige nastavićemo sa proučavanjem pravoslavnog verovanja i religijske prakse, i još jednom potvrditi da mnoga od njih izvorno ne pripadaju ranohrišćanskom dobu niti se slažu sa blagoslovenim Hristovim učenjem.



[1] 1. posl. Korinćanima 15:12-19. Naglasak moj.

[2] Vidi u: 1. Petrova 1:18-21.

[3] Vidi u: Jevrejima 10:5-10.

[4] Evanđelje po Jovanu 10:11-18. Naglasak moj.

[5] Vidi u: Dela apostolska 2:22-36.

[6] 1. Korinćanima 15:3-7. Naglasak moj.

[7] Dela apostolska 2:32.

[8] Vidi u: Ev. po Jovanu 20:11-29; Dela ap. 1:3.

[9] Vidi u: Ev. po Mateju 27:62 - 28:1-15.

[10] Džoš Mekdauel, I ne samo tesar, Sinod, Beograd 1992. str. 91-95. Naglasak moj.

[11] Veronauka u kući, str. 82. Naglasak moj.

[12] Ev. po Mateju 26:30-35, 47, 50, 56. Naglasak moj.

[13] Ev. po Marku 9:30-32. Naglasak moj. Vidi i: Lk. 9:43-45; 18:31-34.

[14] Vidi: Ev. po Jovanu 20:24-29.

[15] Ev. po Marku 16:9-13. Naglasak moj.

[16] Ev. po Luki 24:10-11. Naglasak moj.

[17] Čajkanović, knjiga druga, str. 142. Naglasak moj.

[18] Vidi: Navedeno delo, str. 144.

[19] Vidi: Vasilije Tomović, Rat bogova i titana, Titograd 1987. str. 137.

[20] Čajkanović, knjiga druga, str. 145. Naglasak moj.

[21] Vidi: navedeno delo str. 145-146.

[22] Navedeno delo, str. 147. Naglasak moj.

[23] Vidi: R. Woodrow, Babilonska misterijska religija, str. 146-148. Naglasak moj.

[24] Dela apostolska 17:16.

[25] Dela apostolska 14:14-15a. Naglasak moj.

[26] Dela apostolska 19:18-20. Naglasak moj.

[27] Dositej Obradović, Izabrani spisi, str. 259. Naglasak moj.

[28] Vidi: 2. posl. Korinćanima 6:14-18.

[29] Besede, izbor iz svetskog besedništva; Kultura, 1967. Beograd, str. 113. Naglasak moj.

[30] Jevsevije Popović, Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 662-663. Naglasci su moji.

[31] Dositej Obradović, Sabrana dela I, Prosveta, Beograd, 1961. god. str. 687-688. Naglasak moj.